Аутор: TatjanaDj

У нашем селу деси се згода
и плану љубав између рода.
Oзбиљне намере показа своје
мужјак без мана, лепи Првоје.

За трен окупи дружину стару
са раним пролећем…испроси Мару.
Мара пристаде истога трена
беше до звезда заљубљена.

На гозби оркестар врабаца свира,
прелећу званице поља кромпира.
И сасвим случајно краљевским летом
причу о себи проносе светом.

Пером се ките чланци о пару,
насловне стране сликају Мару.
У село Тараш путеви воде
навире народ да види роде.

Године среће заједно броје
драга нам Мара и драги Првоје,
Ти мили путници небеског свода
што гнездо свише у селу рода.

На другој страни немирне реке

лепоти предела чест сам гост

и пијем росу равнице меке

а руке обала спајам ко мост.

На мојим леђима расту снови

од ситног зрна до златног цвета.

У корак са мном садашњост плови

далеко спорије од другог света.

А свет се мења…лети под облаке

ја нити могу…нити бих хтела,

мој живот прати сељака кораке

име је моје  ТАРАШКА СКЕЛА.

Кад сутон успава људе у селу

нада мном Месец ко фењер виси

у чуду гледа ме увек веселу

док многе тајне шапућем Тиси.

Чекала је прилику у мирису ноћи

У лепоти раскоши звезданих сазвежђа.

Пустивши да сати теку лутајући.

Чекала је љубав што се једном рађа.

Љубила је погледом ширине бескраја.

И у сваком трептају о незнанцу снила.

Сигурна под велом месечевог сјаја.

Од немирних таласа вечну тајну крила.

Наједном се звоно разлеже сред мора.

И у чудној магли на ветру зањише.

Један снени поглед крај мутног прозора.

Што дрхтавом руком по хартији пише.

У тренутку заискри хиљаде фењера

Као жуте мрље на тамном ћилиму.

И понесу поруку у боци са мора.

Девојци што чека већ десету зиму.

Не долази више на обалу мора.

И не чекај залуд пажњу губитника.

Лети попут птице путем нових гора.

Из сећања бриши црте мога лика.

Младић крупних очију ишчезе у ноћи.

Над сањивим морем док се месец злати.

На обали пустој од туге дрхтећи.

Девојка ће једна и сутра чекати.

Nisam te slikao godinama

sam, u nekom delu svesti

čuvam poslednji utisak o nama

i želju da ćemo se sresti.

Ja ništa raditi nisam umeo

suluda skitnica bez jasnog puta…

Samo sam govor kista razumeo

zato mi duša još uvek luta.

Moj život teče bez opravdanja

za bezbroj ludih noći provoda.

U glavi vapaj nemoći odzvanja,

poslednjeg putnika na krmi broda.

Kada se zavesa tame spusti

moj pogled prati igru klatna

i čekam, čekam…poslednje vesti

da bićeš ukras moga platna.

U odsjaju vatre pogled seva

iz tamnih zenica izbija moć,

o tebi jedino duša sneva

crnokosoj i nežnoj…kao noć.

Kao usamljena duša

lutam ulicama

svesna da me niko ne čeka.

U opipljivoj

stvarnosti sadašnjice

potreba moga tela se slama.

Brišem za sobom

otiske stopala,

da uhode mraka ne unište jutra,

i sa njima nadu

što je preostala

da izgubljen osmeh vratiće se sutra.

Izjutra rano

posmatram rađanje Sunca…

I vidim svet

sačinjen od čuda.

Obasjan žutim

nebeskim cvetom,

poniklim daleko…

iza azijskih brda.

Posmatram brodove

na staroj reci,

nad njima

poneka ptica se vine.

I vidim ruku

koja mi maše

kroz mutan prozor

zadnje kabine.

Znam,

duge su godine za nama.

Znam,

nisi sam,…ni ja nisam sama.

Kroz vrtloge sećanja prošlost se prolama

usamljena zvezda, tinjajućeg plama.

Nestao je dečak kovrdžave kose…

Devojčice kape francuske, ne nose…

Sa ubranog cveta sveže kapi rose

pogaziće jutrom druge noge bose…

Ne skidajući pogled sa cveta.

Poslednjeg dara iz ruke tvoje.

U moje oko ušeta seta.

Uvelog pupoljka, nejasne boje.

Ne praštajući, tragove mirisa udišem.

Duboko, još jedanput…u mislima

pokušavam sreću da zanjišem.

Bez šuma padoše pokraj mene.

Uvelog cveta listići nežni.

Ja ih posmatram, rastavljene…

I znam, rastanci su neizbežni.

Htedoh da sakupim razletelo jato,

najlepših trenutaka naše posvećenosti.

Kad blagi vetar cveće rasuto

odnese tragom daleke prošlosti.

Ne praštajući, tragove mirisa udišem.

Duboko, još jedanput u mislima…

pokušavam sreću da zanjišem.