Чекала је прилику у мирису ноћи
У лепоти раскоши звезданих сазвежђа.
Пустивши да сати теку лутајући.
Чекала је љубав што се једном рађа.
Љубила је погледом ширине бескраја.
И у сваком трептају о незнанцу снила.
Сигурна под велом месечевог сјаја.
Од немирних таласа вечну тајну крила.
Наједном се звоно разлеже сред мора.
И у чудној магли на ветру зањише.
Један снени поглед крај мутног прозора.
Што дрхтавом руком по хартији пише.
У тренутку заискри хиљаде фењера
Као жуте мрље на тамном ћилиму.
И понесу поруку у боци са мора.
Девојци што чека већ десету зиму.
Не долази више на обалу мора.
И не чекај залуд пажњу губитника.
Лети попут птице путем нових гора.
Из сећања бриши црте мога лика.
Младић крупних очију ишчезе у ноћи.
Над сањивим морем док се месец злати.
На обали пустој од туге дрхтећи.
Девојка ће једна и сутра чекати.