Hm… – Miro Beribaka

Hm… . Skriveno sječivo u rukavu prijatelja, noževu pojcu, tri stiha su spjev, sabrat sa nožem, čovjek bez portfelja, sječivu iza ledja, ne vidi se sjev! . Ptici na trnu, pjesma je plač, žablji kreket, žabama je poj, stihom se prsi stihôva nejač, množi se, množi, kô pčela roj. . Stežu se ruke, svuda rukovanje, … Настави са читањем “Hm… – Miro Beribaka”

Hm…

.

Skriveno sječivo u rukavu prijatelja,

noževu pojcu, tri stiha su spjev,

sabrat sa nožem, čovjek bez portfelja,

sječivu iza ledja, ne vidi se sjev!

.

Ptici na trnu, pjesma je plač,

žablji kreket, žabama je poj,

stihom se prsi stihôva nejač,

množi se, množi, kô pčela roj.

.

Stežu se ruke, svuda rukovanje,

od rôjeva zuja, Nebo se mršti,

patnja se krvlju cijedi na oranje,

dok medna riječ, sva medom pršti!

.

Govore mudro srodni sapatnici,

u uglove usana, patnja im stala,

svi dobri i pošteni, vrli romantici,

u ponoć ka mjesecu, hvataju zjala!

.

Pogled im seže u daljine daleke,

do srednjeg prsta ispružene ruke,

vječito bježeći od vlastite sjenke,

stihom se brane od teške muke!

.

Nož u ledjima, ukradena riječ,

jedni se maste, drugi na štap gaće,

za zapljuvke kažu da to je mliječ.

Čuvati se sječiva stihôve sabraće!

.

Miro Beribaka

Овај сонет умире

Овај сонет умире смрћу њежног цвијета Оивичен сутоном испод сваке лати Гдје умором стиха тишину ће слати На друмове једног прегаженог свијета   Овај сонет умире смрћу земне силе Поринут далеко к’о без боце брод Отиснут у кружења као сунчев ход И у мјеста гдје су друге смрти биле   Овај сонет умире од ријечи … Настави са читањем “Овај сонет умире”

Овај сонет умире смрћу њежног цвијета

Оивичен сутоном испод сваке лати

Гдје умором стиха тишину ће слати

На друмове једног прегаженог свијета

 

Овај сонет умире смрћу земне силе

Поринут далеко к’о без боце брод

Отиснут у кружења као сунчев ход

И у мјеста гдје су друге смрти биле

 

Овај сонет умире од ријечи од стида

Изречене пресудом пред вратима откуцај

Прећутане јецајем сав од бола нарицај

Што му сузом тешком сваки улаз кида

 

Овај сонет умире к’о што мреш и ти

К’о што мре све људско са раном без вида

К’о што мру нам ноћи к’о што мру нам сни

 

©Мирослава Одаловић