Дан: 24. јул 2012.

BISERNI VALOVI

Vi talasi morski moćni,
što jurite k’ nama amo…
Iz ljubavi hrlite li, il
zagrljaj strasni samo!?

Sa dna morskog iz dubina,
poneli ste biser, školjke,
i daleko put visina,
vetrovima vi ste boljke!

Učini se njima divno,
da ih s’ vama i podele,
pa luduju al’ne znaju,
da se uzalud vesele!

A, biser ste baš prosuli,
vrhovima koji pene,
ogrlice vetar vidi,
al’ ga morska struja prene!

Utroba ih spremno prima,
kao škrinja blago svoje,
ni jedan joj nije višak,
jer deca se i ne broje!

Sve to čovek kada gleda
može samo da se divi,
da se ovom skladu preda,
i uživa u daljini!

Šta se zbiva na pučini,
zalivima nije lako,
s’ talasima dok se ljube,
dok poljupci traju kratko!?

Maslinjaci su sazreli,
i vidovnjak u svom miru,
sedi srećan tu na steni,
i dušu mu prizor pleni!

© Miladinović Sandra

OČI MONAHINJE
Boginja si praska i duša želje,
da opstaneš i traješ opčinjena nadom!
Praskozorje, a ti si rosa sa lista,
u dodiru sa prvim sunčevim zrakom!
Tama ti je strana, a svetlost te opija,
što obasjava krivudave puteljke,
močvare i nedodjije skrivene od sveta,
pa daleke i usamljene
nabujale reke!
A, poput bumeranga se odbijaš od jezera,
tajnovitih mora i okeana, kao ogledalo ogromnih razmera
što vasioni maestralno se udvara!
Ti mističnim činiš duboke i mudre, te prelepe oči,
sto kao da krije monahinja ispod kamilavke!
U samoći i molitvi spoznala je dubine i tebi znane,
ruke su joj bele, a usne ko u Bogomajke!
Korakom kao da je laste nose, kreće se u
crnoj odeždi tiha,
a, misli su joj razasute vilinske kose,
što mirišu na tamjan, bosiljak i kamilicu,
na uvek ko vino rumenom licu!
Ti bi joj poslala goluba na prozore
i skrivenu poruku u njegovoj belini,
a, ona bi poput prividjenja dala mu mrvice,
pomilovala krila i pogledala ga pravo u oči
pa tiho rekla:”Idi, sada se slobodno vini”!

© Miladinović Sandra

DVA OKA CRNA

Sa moga lica zalazi sunce,
iz zenica mi nestaje iskra,
osmeh-sve manji buket ruža,
a, čini mi se da sam ista….

Ali, ruke sve nežnije su,
a, duša ko staklo, ali tek zna da ljubi!
Dodji, požuri i ne oklevaj,
Ti jedan, jedini od toliko ljudi!

Polako mesec kosom šara,
bledilo svoje tajno spušta!
Ali, ja ko jela stamena sam,
ko biser što vrh talasa penuša!

Od mene naniži ogrilice,
sazdaj dvore i mostove,
a, okolo sve nek je jelova šuma,
i moje ruke sa dva oka crna!

(c) Miladinović Sandra