JA VOLIM TEBE. . . Ja volim tebe, O, nepoznati, nepostojeći. . . Od sna izatkan, u snu obitavaš. Tebi neznanome talase ljubavi ja šaljem. Od tebe imaginarnoga ja nežnost iskam. Ponor između naša dva sveta svake noći ja prelazim, da na tvojim usnama žeđ gorku utolim, i u tvome zagrljaju bol oporu … Настави са читањем “JA VOLIM TEBE. . . – Daliborka Pitulic”
JA VOLIM TEBE. . .
Ja volim tebe,
O, nepoznati, nepostojeći. . .
Od sna izatkan,
u snu obitavaš.
Tebi neznanome
talase ljubavi ja šaljem.
Od tebe imaginarnoga
ja nežnost iskam.
Ponor između naša dva sveta
svake noći ja prelazim,
da na tvojim usnama
žeđ gorku utolim,
i u tvome zagrljaju
bol oporu odagnam. . .
Dok slasno usne tvoje
u svoje tiskam,
i tvoje biće snažnim zagrljajem
uz svoje sabijam,
svekoliku čar života
čitaviim svojim postojanjem
ja osećam i razumem.
Volim te,
dušo toliko slična mojoj
da nas za jedno biće
Božanstvo smatra.
Za tobom čeznem,
sušta lepoto mojega bitisanja,
što mi osmehom anđela
tečnost purpurnu u žilama žariš.
Voli me,
jer pusta je moja duša
nebrojeno puta zverski parana.
Ljubi me,
laticama svojim crvenim
bolna mi mesta celivaj;
Odatle još uvek krvave reke liju.
Zagrli me,
teške okove mi na biće položi
i lancima čvrsto oko sebe obavij,
da nas nemilosrdni vetrovi života
jedno od drugoga udaljili ne bi. . .
Pogled moj u nepreglednim
dubinama tvojega počiva.
Beskonačnost kraj mene da prošeta
primetila nikada ne bih,
jer su oči tvoje
tolike nesagledive lepote
da protok vremena mrznu.
Vasceli Univerzum pred noge tvoje
ja prostrla bih.
Po zvezdama da hodiš,
u svilenim nebulama
svoje biće da odmaraš.
Srce svoje golemo
na dlanu ti nudim.
Moju ljubav bezgraničnu ti prihvati,
i srce moje lutalice
uz svoje ti privij.
Ili ga u trnje okrutno ti odbaci;
u trnje ruža jarko crvenih
da suze mu rumene sakriju. . .
