Дан: 17. јул 2012.

DESI MI SE CESTO . . . – Daliborka Pitulic

DESI MI SE CESTO . . . Desi mi se cesto da malo vise soka, onog jecmenog ispijem. . . Zaboravim na . . . Majcine me ruke u svom zagrljaju vise nisu zelele. Gledala sam je, i jos uvek je vidim, kako odlazi bez poljupca, bez osvrta i bez kajanja. . . Dane sam … Настави са читањем “DESI MI SE CESTO . . . – Daliborka Pitulic”

DESI MI SE CESTO . . .

Desi mi se cesto

da malo vise soka,

onog jecmenog ispijem. . .
Zaboravim na . . .
Majcine me ruke u svom zagrljaju vise nisu zelele.
Gledala sam je, i jos uvek je vidim,
kako odlazi bez poljupca,
bez osvrta
i bez kajanja. . .
Dane sam tih godina
mislju o smoubistvu bojila.
Smrt me neodoljivo
u svoju prazninu mamila. . .
Velika se bitka
izmedju dve parcije moga sopstva
tada vojevala. . .
Beskarajnim prostranstvima sna
da jedrim ja naucila sam.
Onde sebe ovakvu ne poznajem.
Tamo krila i slava. . .
Ovde cemer i jad. . .
Jednom,
u vremena davno izbledela,
misao mudru ja u zraku uhvatila sam.
Stidljivo na uho mi je
tajnu ovozemaljskog odsaputala:
“Na ovom svetru vi ste zastali
ne bi li silom nad silama ovladali.”
Sta li je avet ta neznana
na umu svome tada imala?
Zivot sam svoj kratki
o tome promisljajuci propustila.
A odgovor sve vreme
ko kolac u oku mi stajao. . .nisam ga zapaziti znala. . .
Sve do ovoga trena,
kada mi spoznaja sjaj oku daje
i usne u osmeh suncani razvlaci. . .
LJUBAV!
Samo ljubav.
Sila ta bozanstvena snagu nezajazljivu
bicu koje voli u ruke polaze. . .
Zanam ja to.
A videli su i drugi.
Volela sam te. . .SVE JE PUCALO!
Aura mi citavu planetu i sve na njoj obavijala
i ljubavlju ispunjavala. . .
Covek koji voli
za mrznju i gnev sposoban nije.
. . .
Noc je ova pusta i tiha.
Ustajao vazduh disem,
jos veci cemer iz svoga bica
dahom oslobadjam. . .
Gde nestade sva magija ta?!
Telo mi je trula ljustura,
prazna i nezasita.
Jauci  mi kroz vreme odzvanjaju. . .
Pijem,
da zaboravim
tvoje oci,
tvoj osmeh,
tvoje usne. . .
Dodire tvoje sve
koza jos pamti. . .
Uzaludno dusevni melem ispijam,
kad mi zaborav sve osim tebe, jedini, prozdire. . .

NEZNANCE. . . – Daliborka Pitulic

NEZNANCE. . . Zahvaljujem ti, vecna mudrosti, sto si mi sposobnost da ljubav osetim podarila. . . To, koliko te zelim, neizrecivo je i nemerljivo. Iako si za mene apsolutni stranac mome duhu doimas se tako bliskim. . . Sutra, divni moj neznance, u potragu za tvojim ocima ja pocicu. Stajacu, neumorno te cekati na … Настави са читањем “NEZNANCE. . . – Daliborka Pitulic”

NEZNANCE. . .

Zahvaljujem ti, vecna mudrosti,

sto si mi sposobnost

da ljubav osetim podarila. . .
To, koliko te zelim,
neizrecivo je i nemerljivo.
Iako si za mene apsolutni stranac
mome duhu doimas se tako bliskim. . .
Sutra, divni moj neznance,
u potragu za tvojim ocima ja pocicu.
Stajacu, neumorno te cekati
na ulazu u tvoje odaje.
Pokusacu svoju kipucu ljubav
kroz etar do tvojih nedara da posaljem.
Koliko te zelim. . .
Koliko te, tugo moja,
volim ovog trenutka.
Moja dusa tvoje prisustvo
tako snazno iska
da citav Univerzum u sebe upija,
ne bi li tvoje bice zatocila.
Volim te,
a, ipak, ono
sto moja svetlosna priroda
sada oseca uveliko prevazilazi
najvece ljubavi sto su na ovoj planeti
ikada obitavale. . .

Pitaju me ljudi,

radoznalost im ziveti ne da.

Pitaju me kako prezivljavam,

bez hrane,

bez vode,

bez sna. . .

Jos me cudnije zagledaju

kada im kao odgovor istinu golu serviram . . .

 

A sve sto od ovoga sveta,

u zivotu telesnih okova,

ja zelim

jeste ljubav. . .

SEBI. . . – Daliborka Pitulic

SEBI. . . Draga, ja tebi pišem, u nadi da ću dopreti do onog suštinskog dela tvoga bića; onoga što tako dugo spava u nedokučivim dubinama tvoje nesvesti, a sve sa žestokom namerom da izazovem rasanjivanje tvoje. Vidim kako si se zagubila na svome putu životnome. Lobanja ti je naprsla od bezuspešnih pokušaja da probiješ … Настави са читањем “SEBI. . . – Daliborka Pitulic”

SEBI. . .

Draga,
ja tebi pišem, u nadi da ću dopreti
do onog suštinskog dela tvoga bića;
onoga što tako dugo spava
u nedokučivim dubinama tvoje nesvesti,
a sve sa žestokom namerom

da izazovem rasanjivanje tvoje.
Vidim kako si se zagubila
na svome putu životnome.
Lobanja ti je naprsla
od bezuspešnih pokušaja da probiješ
zid ćorsokaka u koji si zašla.

Svaki tvoj pokušaj da
dovedeš u red bitisanje svoje
ovenčan je gorkim porazima.
A vreme neumitno teče. . .
Ono što sada, zbog koprene
na svojim očima propustiš,
a ne iskoristiš, nećeš moći vratiti.
U dogledno vreme žalićeš za šansama,
koje ovaj turobni život drugima
nije pružao tako često kao tebi.

Osvešćenje, akcija i istrajnost,
a ponajviše vera u sopstvene snage. . .

Uči školu.
Tu, koju si toliko žudela da upišeš,
a sada je se gnušaš.

Porazi sastavni su deo
svakog životnog putešestvija ;
čine jačim biće što ih iznese,
čine slađim pobede
koje na kraju izdejstvuje.

A ljudska bića
grešna su od svoga začeća.
Bez svoje volje bačena u okean postojanja.
Uplašena.
Netremice potapaju svoje bližnje
ne bi li do daha došla.

Svako se nekim svojim idealom vodi
na putu za boljitkom.
Svoj ti ideal pronađi, kreiraj.
Onaj što suštinu tvojega eteričnoga bića
najvernije sadržava.
Kada u jutro snene oči otvoriš,
i prvi zrak Sunca,
što se na horizontu rađa,

prodre ti kroz očno sočivo,
čvrsto okna svoga vida sklopi,
iskru toga prvorođenoga prati
sve u dubinu svoga duha,
i zapazi,
pažljivo osmotri ono što ti njegov plamen
tamo, na izvoru snaga, svojim bićem osvetli.
Pogubno je tuđe ideale za svoje uzimati,
jer sa našom suštinom nisu kompatibilni.

Svaka životna aktivnost,
strašću obskrbljena,
zdravije plodove podariće.

Najljući neprijatelj u tvojim porivima
pritajen leži.
Snage, koje na okolna bezazlena bića
besmisleno rasipaš,
iskoristi da toj guji glavu zlobnu odrubiš,
i sebi duhovni mir osiguraš.

Razum svoj da bi sačuvala
moraš u obe stvarnosti podjednako aktivna biti.
Ako jedna prevagne
u ludilo ti biće završiće,
a ako li druga,
zauvek sa prvom kontakt izgubićeš.
A granica je što ih razdvaja
kao dašak neprimetna.

Ove reči moraš razumeti
svakim delom oba svoja bića.
Ponavljaj ih u nedogled.
Najvažnija molitva neka su ti.
Ponavljanjem i dubokim razumevanjem
utisni ih u dušu svoju kao vreli žig,
čiji bol ti zaborav neće dopustiti. . .

MOJ ŽIVOTE -Miladinović Sandra

  MOJ ZIVOTE Dokle, reci mi ti moj živote, dokle ću trpeti tvoje šamare?! Taman otrpim jedan, da odahnem, a, eto drugog na stare rane! U jednom trenu učini mi se, da više neću imati snage, tada nirvana nastupi ko bespuće, gde nema gladi i nema patnje! I ko da sam usnila da odmorim, najdubljim … Настави са читањем “MOJ ŽIVOTE -Miladinović Sandra”

 

MOJ ZIVOTE

Dokle, reci mi ti moj živote,

dokle ću trpeti tvoje šamare?!

Taman otrpim jedan, da odahnem,

a, eto drugog na stare rane!

U jednom trenu učini mi se,

da više neću imati snage,

tada nirvana nastupi ko bespuće,

gde nema gladi i nema patnje!

I ko da sam usnila da odmorim,

najdubljim snom kojim sam mogla!

Ko iskupljenje može da odobri,

sem tebe?! Ja nisam toliko dobra!!!

I onda poletim iz pepela, jača nego ikada pre…

To se ti igraš, a ja se pitam….

Zašto to činis lutalice!?

Lice ti nevidoh, ni stil, ni snagu,

tvoja moć je nedokučiva!

Od tuge stvaraš mostove jake,

od sreće suze do ludila!

I uvek nova iskušenja,

s’ tobom i mudri pogreše!

Ti skidaš ponekada  s’ puno strpljenja,

breme, ko laste kad odlete!

A, onda opet u novom ruhu,

i novi slučaj dušu grebe,

ali, ja sam i pored toga srećna,

naučila sam da volim – kraj tebe!

 

© Miladinović Sandra