ROPAC
Plamen sveće,
što kožu pali prstima koji za njim posežu,
svestan nije svoje vazdušaste,
krhke prirode.
„Moj dah te gasi.”
Kandže u mesu.
Telesne sokove piju zlatne ptice,
što gnezda svijaju
na snežnim vrhovima Olimpa.
Mač Pravda zgranuta je ispustila
kada povez je odstranila.
Okreće leđa,
odlazi tragom
koji brišu suze prokletnika
spiraju buđ sa ustajalih zidova
u koje čovek zatvori istog.
„Zauvek plakaćeš.
Naći me nećeš.
Tvome oku nevidljivi su
obrisi moga postojanja.
Svestan li si?
Iskupljenje te zaobiđe”
Puca tlo pod udarom kolena.
Crvene suze poje suhi pesak.
Ognjevite, silne reči
zaludne molitve
sevaju sa krvavih usana.
„Napušten si.”
Snažno o grudi svoje udara,
srce vadi,
zube zariva.
Iz grla otrže se krik izgubljenog
odbija se o padine pustih venaca
koji okivaju.
„Sam si.”
. . . prah prahu . . . spavaj.
Majčinski plač
razleže se dolinom jada.
Ko snopovi padaju ljudi
pod naletom bolnog krika.
Kao zaleđena ja nepomično stojim.
Na usnama mi zastadoše
glasne reke misli.
Samo jedna suza
iz oka što se rađa
kretanju je vična.
Tako nežna . . . tako okrutna.
Lažno moja,
jer sad me napušta . . .