Дан: 29. јул 2012.

NE ZNAM KAKO DA TE ZOVEM?

Ne znam kako da te zovem,
s’ tako nežnim dlanovima!?
Ne znam kako da te zovem,
s’ tako umilnim očima!?
A, kad pričas ti si….
ti si reka tako bistra,
ti si reka nepresušna!
Ne znam kako da te zovem,
i boli me zato duša!

Ne znam kako da ti tepam,
kad me tako srećnom činis!?
Ne znam kako da te ljubim,
drugačije da doživiš!?
Kao nikada da osećas,
da treperi tvoja duša,
da prožima tvoje telo,
kao kiša posle suša,
i da dah ti bude vreo….
Ne znam kako da ti tepam,
a, da pamtiš život ceo!?

Da ti kažem – janje moje,
da ti kažem – dušo, dragi,
ili ti si moje nebo,
moj ljubljeni, nada ,sreća…!?
To dovoljno neće biti,
neka reč mi treba “VEĆA”!
Ne znam kako da te zovem,
i da mislim vise neću,
jer to dah mi oduzima,
dok te cekam sagoreću!?
Kad te vidim u zagrljaj
vinuću se poput laste,
tebi daću dar najveći,
usne rujne što me krase!

© Miladinović Sandra

VATRA JE U MENI

Vatra je u meni, pa pustiću druge,
neka krenu tamo kud su naumili,
neka ginu ludo, neka ginu slasno,
neka krše krila tako zaneseni!

Vatra je u meni, ali sve te ruke,
što pružaju u igri kao lažnu nadu,
ništa mi ne znače, ništa mi ne nude,
ja nebih da odmaram u njihovom hladu!

Ja bih kao vranac u silini vatre,
jurila za vetrom i polenom nebom,
pa bih niz livade i vrleti krasne,
opet vinula se opijena medom!

Ne moram da biram, ne moram da primam,
mogu da treperim i igram do ludila,
mogu da se šepurim i sa oblacima,
sve je bolje nego život uzaludan!

© Miladinović Sandra