Месец: септембар 2010.

od tebe zavisi sudbina sveta

ako se nasmeješ

on će nadživeti sebe

ako ostaneš melanholičan

kukumavka će mu odsvirati pogrebni marš

pesniče

napiši mi sovinu pemu bez rime

rekao je

.

smej se

tuga je za kraj

.

ruže sklopiše kišobrane

i trnom nacrtaše osmehe na listu

vrabac se začudi

i zaleprša

pa u letu pljunu na sve

što će biti

.

rekao je

.

vidiš

ono što si

predodređuje

kakav ćeš postati

.

upamtiću

to

sunce je rešilo da ode

u zamak korenja borove šume

prihvatam

i moje oči su krenule dalje

možda nam povratka više i ne bude

.

ostaju samo sveci na slikama

ali ko će njima izvaditi dan

ko će njima pomenuti ime

o

još jedan dokaz da su carinici

da su samo so na otvorenoj rani

ljudi će plakati

pa se opijati

a ja ostajem

na putu odluke

sunce odlazi

širok mu horizont

ja odlazim

široke mi bajke

ništa mi više nije važno

osim toga

kako živima reći da su živi

a mrtve pustiti da čuvaju tajne

živi greše i tonu dublje od pećinskog eha

mrtvi su bezgrešni

jer najzad uživaju slobodu izbora bluda

ne!

ni to mi nije važno

biće kako vreme hoće

i ja sa njim nemam šta da činim

ušla sam u sebe i ugušla srce

nije znalo da sam haotična

izvukoh ga

u znak sažaljenja

opevah tu  što-šta

da me se kad seti

i postavih blizu rake mrtve duše

čekala sam

nikog nije bilo

pustila sam suzu

umesto sprovoda

ona je tekla do sledećeg dana

tekla bi i duže da je ne zaledih

nisam znala šta ću sa kostima

možda su samo

skamenjeni plač

Kada bih se našminkala

Kucnula bih u ogledalo

I

Rekla

Izvinite

Da li je još uvek otvoreno