Kad sam bila dete, moji su se ponosili
lepom ćerkom.
Mene je bilo stid svakog pomena te posebnosti.
Kada sam postala devojčurak, lepotu sam izbacila
iz rečnika, a počela da koristim puno drugih koje su mi se topile u ustima pre
nego što bi ih grlo osetilo;
na pitanje cenjenog psihijatra – da li znam koliko sam lepa, odgovorila sam
prosto, kao priznanje krivice: “znam” i okrenula glavu prema piksli s njegovom cigaretom. On se nasmejao i nastavio : “zašto ne objavljujeTE svoju poeziju?”
Tada sam se ja nasmejala:”Šalite se?”
Sada plačem zbog toga što sam dar i lepotu zgazila jednom za svagda. Sahranila sam stvarnost i sada mrtva hodam stazama na kojima odavno nema ni peska, ni trave, ni lista, ničeg, osim utvarnog mraka.
