Месец: септембар 2010.

Вулко ШЋЕКИЋ
МОЛИТВА ЗА ДОМОВИНУ
/ за Црну Гору /

Боже мој, молим Те, хајде учини,
Скини ми црнину домовини,
Макни јој короту, тај кам’са врата,
Да брат може познати брата.

Јер су јој ово име дали
Они под ким’ смо робовали.
Фериз Бег, паша, од Скадра града,
Пашалуком Скадарским влада.

Кад Ђурђа везаног у Стамбол прати
И земљом Зетом ста’ управљати,
Господску собу Српскога двора,
Назва у бесу – Црна гора.

А разлог сада тачан не знамо,
Можемо само да нагађамо.
Да ли због црних шума и људи,
Или сурових планинских ћуди.

Или због рода Црнојевић Ива,
Кад Ђурђа његовог ухвати жива.
Ил’ црне судбе што Турке прати,
Кад Зетом ста’ше путовати.

Скини с’ рода мог те црне боје,
Да буде сведок славе твоје.
Радосним бојама што у Те’ има,
Обоји Господе род мој са њима.

Скини проклетство које добисмо,
Којим се несвесно поносисмо.
Јер често судбину одређују,
Имена која нам додељују.

Помози Господе са висине
Да не будемо деца црнине.
Услиши Свевишњи молитву моју,
Скини с’ рода мог ту црну боју.

Вулко ШЋЕКИЋ

ПОВОД ЗА ПЕСМУ

Дуго ме је прогањала мисао да је тиме што је изостала дужна захвалност женском роду Немањића, причињена велика неправда. С намером да бар делимично исправим ту неправду желео сам проговорити кроз уста неког од Немањића благословом женском роду своје лозе. У размишљању чија би уста за то била најпогоднија, вратио сам се опет на почетак, до родоначелника лозе, до самог Немање, сматрајући да би тај Благослов кроз његова уста имао прави и потпуни смисао. Јер те светице, царице, краљице, кнегиње и деспотице биле су доведене на дворове Немањића са разних страна, различитих верских опредељења, али им то није сметало да постану стубови на којима опста Српски род и Српско име.

НЕМАЊИН БЛАГОСЛОВ
ЖЕНСКОМ РОДУ СВОЈЕ ЛОЗЕ

Госпо моја, Госпе наше,
Рода мога златни скуте,
Србији и Српству целом
Отвористе к’ небу путе.

Опростите што тек сада
Пошто прође много лета,
Благосивљам, похваљујем
Доброчинства ваша света.

Било вас је у мом роду,
Доведених са свих страна,
Ал’ сте све к’о бисер сјајни
На нискама од ђердана.

Једна другој узор бисте
Близике ил’ ине вере,
Показа се да сте праве
Лози мојој биле мере.

Изданци сте од Царева,
И високог људског соја,
Ал’ вас ништа то не спречи
Свима служит’ чеда моја.

Имале сте све, врлине,
Кућеница што је има,
Није тешко с’ вама било,
Проширит’ се домовина.

Крстом, мачем кад требаше,
Сачувасмо веру нашу,
Несебичну, неизмерну,
Имали смо помоћ вашу

Госпо моја, чеда наша,
Дивно вас је имат’ било
Свесвети се крило ваше,
Јер је свето одгајило.

За изданке свете, које
Изведосте из бедара,
За веру ми православну,
Од Бога вам чеда хвала.

Од Анушке, Ане моје,
До Милице Лазе Кнеза,
Златном жицом, доброчинством
Сачинисте ниску веза.

За све Цркве, Манастире,
Што здасте у славу Бога,
Задужисте Православље,
Сваког раба Христовога.