Дан: 9. септембар 2010.

Српским песницима
и српском песништву

Вулко ШЋЕКИЋ
ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

– Пријатељу Пеку Лаличићу

Одавно ова жеља се роди,
Да све песнике сместим у оду,
Посебно вама да се обратим,
Који стварате у моме роду.

А како вама да се обратим,
Да при том’ мало у песму не свратим,
Зајмити мало песничке жице,
Коју трошите немилице.

Ја нисам песник драге поете,
Ал’ имам душу као дете,
И има нешто мили моји,
Судбински што ме са вама споји.

А шта то људе најлакше спаја,
До успомене из родног краја.
Звезде су, кажу, најлепшег сјаја,
Које се виде из родног краја.

Србија наша и Црна Гора,
Господска соба Српскога двора,
Где круна дуго чува се Српска,
У она времена, тешка и мрска,

И свако на земљи Српско место,
Инспирација вам’ је била често.
Желим да свима, к’о и до сада,
Песничке жице Томова Рада,

И свих пре и после поета,
У напору мењања света,
И исплетању венца славе,
Никада вама не нестане.

Прекидач за лепшу јаву и снове,
Инспирацијом што се овде зове,
Са њим сте спојени мили моји,
С’ највећом Тајном што Горе стоји.

А преко њега, и свако дете,
Израсте брзо до поете.
Не будетели, к’о ово дете,
У Царство Небеско да уђете,

Е, то ће, врло тешко бити,
Христос то од нас, не хте сакрити.
Ако смем савет, драге поете,
Имајте душу, као дете.

Душу невину, благу и чисту,
По томе налик, бићете Христу.
Испуњавајући Христов завет,
Додирнут’ ћете Небеску плавет.

И како да се после свега
Изговореног, не сетим њега,
Не беше Србин а Србе воли,
И пред Вишњим се, за њих моли.

Нек’ ђаво носи онога који ће лећи,
На Српско срце и Српске плећи,
Рече велики, Станеску Никита,
Па се надам да ће наша песничка елита

Оставити за собом многе лепе речи
Зато што удише ваздух
од кога се пева
и који лечи.

– Сенима песника рода мога:
Михаила и Драгољуба Шћекићa.
,, Мис’о нам се у песму спојила,
Иста нас је лоза породила”.

Вулко ШЋЕКИЋ

ГРОМОГЛАСНА ТИШИНА

Од Постања, била си дом Бога,
Па рушена стално си због тога.
Због идеје твоје слободарске,
Често беше под чизме варварске.

Бише многи твоји освајачи,
Често од нас бројнији и јачи.
Ни тада се нисам предавао,
Ни са њима Тобом трговао.

Туђина сам мртав савлађив’о,
Својом смрћу смрт сам побеђив’о.
Те идеје слободарске Твоје,
Ко трње им у очима стоје.

Силник оте’ Косово ти свето,
Помаже му клето и уклето –
Не знајући да Свету си глава,
Да ће с’ Тобом Свет да се спасава.

Мисле – срце извадише Твоје,
Не знајући да то је и своје.
Још од дана војевања првих,
Многе силне, мишицама смрвих.

Свој живот сам ја за Твој давао,
Да би тако и свој спасавао.
Без живота ни смрти не бива,
У смрти се и сам живот с’крива.

Умирањем и живот почиње,
Са рађањем и смрт се зачиње.
Јер обоје одједном настају,
И вечито, једно с’ другим трају.

Кад год живот ја поклањах Теби,
Моја жртва узалудна не би.
Своје срце и самога себе,
Уткао сам рођењем у Тебе.

Створење сам, ја Твоје и дело,
Тобом ми је испуњено тело.
Мајко Света, поносим се Тобом
И са сваким, Твојим часним гробом.

Ја у сваком, крвавоме боју,
За слободу и своју и Твоју,
Крв сам лио, живот свој сам дао,
И у темељ Твој их узидао.

Крвљу својом коју проливасмо,
Многијема ми слободу дасмо.
А ко гине за слободу своју,
Он је стално у крви и зноју.

Ти си мати стална позорница,
Великијех светских размирица,
Пред Тобом су пала Царства многа,
Ти си првог, изнедрила Бога.

Он је у Те’ Рајски Врт створио,
Човека у њему настанио,
Мед и млеко ту тече некада,
Па Медњача, зовеш се и сада.

Крај извора Рајског Врта тога,
Опет ћемо дочекати Бога.
Храм доласка, ту Господ сагради,
Да Објаву чекамо у нади.

За све ово што ти учинише,
Не опраштај, Света Мајко више,
Ни онима што Те черупају,
Што би душу да ти исчупају,

Ни онима што свесно помажу,
Да туђину, верним се покажу.
Кад у себи храни свог крвника,
Народ је ко заметак лешника.

Црв ће лако до језгра да дође,
Кроз коштицу, његову кад прође.
Зла времена мењају и људе,
А људима, по делима суде.

Зла многа је, роб себи чинио,
Господару да би угодио,
Он би ланцем тело да ти веже,
Да на челу знак свој Ти уреже.

Знак вечите припадности њему,
А не Богу, и Роду својему,
Да власт, право, њему не поричеш,
Робовање да му не одричеш.

Дигни Мати, образ изнад главе,
Разви барјак, Твоје дивне славе,
Да потомке обрадујеш своје,
Са прецима да се они споје.

Ми смо главе за лобање дали,
Да би њима куле озидали.
Сад из куле гледам без очију,
Али видим, јасније од свију.

Гледам у кост узидане главе,
Где ми некад бише очи плаве,
Сада сенке падају и мраче,
Али јаче но зенице зраче.

Свакоме ће узалудно бити,
Ко Те Мати, мисли покорити.
Твоја земља постаће му гробље,
Ти његово, никад бити робље.