Вулко ШЋЕКИЋ
К О С О В О
Било би к’о свако друго,
Што некада би створено,
Да ту Српско усходиште,
К’ Богу није отворено
Ц’јело поље величанствен,
Жртвеник је некад био,
Кад Лазар за жртву даде,
Себе, војску, народ цио.
Те жртве је Бог примио,
Ко мирисе најфиније,
Па уздарје за дар такви,
И би што је највредније.
Узвишена ријеч би та,
Од тада у Српском роду,
Када за крст часни гину,
И за златну му слободу.
Епопеја тог страдања,
У мистику се претвори,
Господ од те свете крви,
Испод ново Небо створи.
Из гробнице животворне,
Изникло је ново цв’јеће,
Да поздрави ново доба,
Покољење долазеће.
То цвијеће боје крви,
Ко’г видио Свијет није,
Јави да ће изгријати,
Ново сунце из Србије.
