Дан: 11. септембар 2010.

Kiša u oku — Marina

otvorih oči – kiša u naletu zatvorih oči – tuga  do oblaka tako je bilo – ove jeseni tako će biti – svake godine puno kapi koje nižu setnu kišu na bledim talasima reke u zenici iščezlih boja

otvorih oči – kiša u naletu

zatvorih oči – tuga  do oblaka

tako je bilo – ove jeseni

tako će biti – svake godine

puno kapi koje nižu setnu kišu na bledim talasima reke u zenici iščezlih boja

Toliko za kraj —Marina Adamović

tišina je udarala na sva zvona zaključala sam sebe u ništa i nikad razvalila je okove okovima i opet bÎ pustinja koja ludi podigla sam ruke podigla sam noge kroz mene protrča jato gorčine i smesti tišinu u kosmos duše u jednom oku – zašto u drugom – sve je rečeno neka neka neka me … Настави са читањем “Toliko za kraj —Marina Adamović”

tišina je udarala na sva zvona

zaključala sam sebe u ništa i nikad

razvalila je okove okovima

i opet bÎ pustinja koja ludi

podigla sam ruke

podigla sam noge

kroz mene protrča jato gorčine

i smesti tišinu u kosmos duše

u jednom oku – zašto

u drugom – sve je rečeno

neka neka

neka me pojede ćutljivo breme


JESAM LI – Branka Zeng

JESAM LI Posmatram reku u kojoj tečem u kapima njenim putujem. Talasom milujem obalu tihu, razlivam se po šumi uz stabla se svijam, kao ruka da jesam a nisam, voda bez oblika i lika. Postala sam od suza neisplakanih od reći neizgovorenih stvaram. Nova i nepoznata vijam vetrom grane, rasejavam semenje u letu, ptica bih … Настави са читањем “JESAM LI – Branka Zeng”

JESAM LI

Posmatram reku u kojoj tečem
u kapima njenim putujem.

Talasom milujem obalu tihu,
razlivam se po šumi uz stabla
se svijam, kao ruka da jesam
a nisam, voda bez oblika i lika.

Postala sam od suza neisplakanih
od reći neizgovorenih stvaram.
Nova i nepoznata vijam vetrom
grane, rasejavam semenje u letu,
ptica bih postala, možda u pesmi
napisanoj, da se otvori kao školjka.

Plamen neugašen pali vrhove
prelamaju se i prepliću na putu.

Ostaje mi misao na uzglavlju,
večeri koja me čeka, u pokretu
ovijam koru izboranu pokretom,
iz nepokreta vode, koja jesam.

Branka Zeng

VETAR CEPA JESANJE HALJINE ~ milka vukic v.

Svilene kose, gnezda, rosom hrane, Leptir recima cvet ne mirise, Uski putevi su sluge sivila. Ljubavlju hrani srecu. Sve ti oprosteno. Talasi obale svoje sklonise. Oluje obasjavaju plamen golih stena. Vetar cepa jesenje haljine.

Svilene kose, gnezda, rosom hrane,
Leptir recima cvet ne mirise,
Uski putevi su sluge sivila. Ljubavlju hrani srecu.
Sve ti oprosteno. Talasi obale svoje sklonise.

Oluje obasjavaju plamen golih stena.
Vetar cepa jesenje haljine.