Пеко ЛАЛИЧИЋ СТАНИ ВАТРО Где ме нађе где баш мене загледаног у нежнe свицe пре бега од самог себе где ме нађе где баш мене устрепталог од плахе чежње коју само очи мудре разазнају које само камен срце не познаје јер безнађу стреми лудо где ме нађе благи пламу опећи ћеш се о жар љути … Настави са читањем “Пеко Лаличић, СТАНИ ВАТРО”
Пеко ЛАЛИЧИЋ
СТАНИ ВАТРО
Где ме нађе
где баш мене
загледаног у нежнe свицe
пре бега од самог себе
где ме нађе
где баш мене
устрепталог од плахе чежње
коју само очи мудре разазнају
које само камен срце не познаје
јер безнађу стреми лудо
где ме нађе благи пламу
опећи ћеш се о жар љути
што из груди испада ми
jer иако чудни створ
нисам ти ја за осаму
друговање с анђелима
ни ходања по танкој жици
усмерио сам се ластавици
да ме има
и да будем весник наде
која тихо васкрсава
из љутог дрена и очаја
из ока плава
вена дана
и живих рана
где ме нађе
где баш мене
у безнађе усмераваш
душо снена
сана жељна
жељна жара од кога бежиш
варки ватри
која те је већ опекла омамљену
лудо скоро невиђена
у безнађе загледана
где ме нађе
где баш мене
крај бунара задојеног
рујним вином неумивеног
у рој слова загледаног
и на перо ослоњеног
мелем храму усмереног
да прхнулој птици кажем
да безнађа неће бити
јер свитаћемо
дахом липа
спокој зовом
и надом новом
и надлетати сами себе
оснажени
разиграни
постојани
као стена у коју сам
као дете жељно жара
загледао одсјај Сунца
и стремио бистрој води
да угледам себе ведра
у брзаку
који моје жеље носи
да бих их данас огласио
да у капи росе
спознах себе
док безбрижно
огледали смо се
зато стани чудна ватро
ево свиће
дај ми руку.
Пеко Лаличић, 1999.
