Месец: септембар 2010.

Kiša u oku — Marina

otvorih oči – kiša u naletu zatvorih oči – tuga  do oblaka tako je bilo – ove jeseni tako će biti – svake godine puno kapi koje nižu setnu kišu na bledim talasima reke u zenici iščezlih boja

otvorih oči – kiša u naletu

zatvorih oči – tuga  do oblaka

tako je bilo – ove jeseni

tako će biti – svake godine

puno kapi koje nižu setnu kišu na bledim talasima reke u zenici iščezlih boja

Toliko za kraj —Marina Adamović

tišina je udarala na sva zvona zaključala sam sebe u ništa i nikad razvalila je okove okovima i opet bÎ pustinja koja ludi podigla sam ruke podigla sam noge kroz mene protrča jato gorčine i smesti tišinu u kosmos duše u jednom oku – zašto u drugom – sve je rečeno neka neka neka me … Настави са читањем “Toliko za kraj —Marina Adamović”

tišina je udarala na sva zvona

zaključala sam sebe u ništa i nikad

razvalila je okove okovima

i opet bÎ pustinja koja ludi

podigla sam ruke

podigla sam noge

kroz mene protrča jato gorčine

i smesti tišinu u kosmos duše

u jednom oku – zašto

u drugom – sve je rečeno

neka neka

neka me pojede ćutljivo breme


JESAM LI – Branka Zeng

JESAM LI Posmatram reku u kojoj tečem u kapima njenim putujem. Talasom milujem obalu tihu, razlivam se po šumi uz stabla se svijam, kao ruka da jesam a nisam, voda bez oblika i lika. Postala sam od suza neisplakanih od reći neizgovorenih stvaram. Nova i nepoznata vijam vetrom grane, rasejavam semenje u letu, ptica bih … Настави са читањем “JESAM LI – Branka Zeng”

JESAM LI

Posmatram reku u kojoj tečem
u kapima njenim putujem.

Talasom milujem obalu tihu,
razlivam se po šumi uz stabla
se svijam, kao ruka da jesam
a nisam, voda bez oblika i lika.

Postala sam od suza neisplakanih
od reći neizgovorenih stvaram.
Nova i nepoznata vijam vetrom
grane, rasejavam semenje u letu,
ptica bih postala, možda u pesmi
napisanoj, da se otvori kao školjka.

Plamen neugašen pali vrhove
prelamaju se i prepliću na putu.

Ostaje mi misao na uzglavlju,
večeri koja me čeka, u pokretu
ovijam koru izboranu pokretom,
iz nepokreta vode, koja jesam.

Branka Zeng

VETAR CEPA JESANJE HALJINE ~ milka vukic v.

Svilene kose, gnezda, rosom hrane, Leptir recima cvet ne mirise, Uski putevi su sluge sivila. Ljubavlju hrani srecu. Sve ti oprosteno. Talasi obale svoje sklonise. Oluje obasjavaju plamen golih stena. Vetar cepa jesenje haljine.

Svilene kose, gnezda, rosom hrane,
Leptir recima cvet ne mirise,
Uski putevi su sluge sivila. Ljubavlju hrani srecu.
Sve ti oprosteno. Talasi obale svoje sklonise.

Oluje obasjavaju plamen golih stena.
Vetar cepa jesenje haljine.

Reči i praznina — Marina Adamović

ulica je prazna kuća ne postoji ni svoje se bašte više ne sećam umesto hleba tražila sam reč i dugo ostajala gladna gladna još uvek sedim na svojoj senci zevlačim ruke što dublje do misli ima li nade da išta nađem ima li slova što porađa stih ko će mi na to dati odgovor kad … Настави са читањем “Reči i praznina — Marina Adamović”

ulica je prazna

kuća ne postoji

ni svoje se bašte više ne sećam

umesto hleba

tražila sam reč

i dugo ostajala gladna gladna

još uvek sedim

na svojoj senci

zevlačim ruke što dublje

do misli

ima li nade da išta nađem

ima li slova što porađa stih

ko će mi na to dati odgovor

kad nikog nema u mojim sveskama

*******— Marina Adamović

vrisnula sam kõ Sunce u ponoć i mravi su se brzo okupili širili su odjek moje strave… …od kišne gliste do pepela… oči su mi pobegle do prokopane zemlje tu je niklo na stotine istih videla sam podzemne odaje i čula šta pričam sa sobom u sebi bilo je tako tužno i preopširno da sam … Настави са читањем “*******— Marina Adamović”

vrisnula sam kõ Sunce u ponoć

i mravi su se brzo okupili

širili su odjek moje strave…

…od kišne gliste do pepela…

oči su mi pobegle do prokopane zemlje

tu je niklo na stotine istih

videla sam podzemne odaje

i čula šta pričam sa sobom u sebi

bilo je tako tužno i preopširno

da sam se uplašila preglasne samoće

na kraju zapuših usta bolom

pogled zalepih  kapcima mrtvih ptica

stiže jeza

zaveja me

i

nastavi igru po svome

Вулко Шћекић, ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

Српским песницима и српском песништву Вулко ШЋЕКИЋ ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА – Пријатељу Пеку Лаличићу Одавно ова жеља се роди, Да све песнике сместим у оду, Посебно вама да се обратим, Који стварате у моме роду. А како вама да се обратим, Да при том’ мало у песму не свратим, Зајмити мало песничке жице, Коју … Настави са читањем “Вулко Шћекић, ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА”

Српским песницима
и српском песништву

Вулко ШЋЕКИЋ
ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

– Пријатељу Пеку Лаличићу

Одавно ова жеља се роди,
Да све песнике сместим у оду,
Посебно вама да се обратим,
Који стварате у моме роду.

А како вама да се обратим,
Да при том’ мало у песму не свратим,
Зајмити мало песничке жице,
Коју трошите немилице.

Ја нисам песник драге поете,
Ал’ имам душу као дете,
И има нешто мили моји,
Судбински што ме са вама споји.

А шта то људе најлакше спаја,
До успомене из родног краја.
Звезде су, кажу, најлепшег сјаја,
Које се виде из родног краја.

Србија наша и Црна Гора,
Господска соба Српскога двора,
Где круна дуго чува се Српска,
У она времена, тешка и мрска,

И свако на земљи Српско место,
Инспирација вам’ је била често.
Желим да свима, к’о и до сада,
Песничке жице Томова Рада,

И свих пре и после поета,
У напору мењања света,
И исплетању венца славе,
Никада вама не нестане.

Прекидач за лепшу јаву и снове,
Инспирацијом што се овде зове,
Са њим сте спојени мили моји,
С’ највећом Тајном што Горе стоји.

А преко њега, и свако дете,
Израсте брзо до поете.
Не будетели, к’о ово дете,
У Царство Небеско да уђете,

Е, то ће, врло тешко бити,
Христос то од нас, не хте сакрити.
Ако смем савет, драге поете,
Имајте душу, као дете.

Душу невину, благу и чисту,
По томе налик, бићете Христу.
Испуњавајући Христов завет,
Додирнут’ ћете Небеску плавет.

И како да се после свега
Изговореног, не сетим њега,
Не беше Србин а Србе воли,
И пред Вишњим се, за њих моли.

Нек’ ђаво носи онога који ће лећи,
На Српско срце и Српске плећи,
Рече велики, Станеску Никита,
Па се надам да ће наша песничка елита

Оставити за собом многе лепе речи
Зато што удише ваздух
од кога се пева
и који лечи.

Da,da,da — Marina Adamović

ptica je letela da i ja sa njom u nadi . oblak je ćutao da i ja sa njim u dahu . kiša je padala da i ja sa njom u tamu tama je bila dublja od mulja koji je sve progutao

ptica je letela

da

i ja sa njom u nadi

.

oblak je ćutao

da

i ja sa njim u dahu

.

kiša je padala

da

i ja sa njom u tamu

tama

je bila

dublja

od mulja

koji je

sve progutao