JESAM LI
Posmatram reku u kojoj tečem
u kapima njenim putujem.
Talasom milujem obalu tihu,
razlivam se po šumi uz stabla
se svijam, kao ruka da jesam
a nisam, voda bez oblika i lika.
Postala sam od suza neisplakanih
od reći neizgovorenih stvaram.
Nova i nepoznata vijam vetrom
grane, rasejavam semenje u letu,
ptica bih postala, možda u pesmi
napisanoj, da se otvori kao školjka.
Plamen neugašen pali vrhove
prelamaju se i prepliću na putu.
Ostaje mi misao na uzglavlju,
večeri koja me čeka, u pokretu
ovijam koru izboranu pokretom,
iz nepokreta vode, koja jesam.
Branka Zeng
(Прочитано: 43 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.111 пута)