Вулко Шћекић, ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

Српским песницима
и српском песништву

Вулко ШЋЕКИЋ
ПЕСНИЧКОМ ЖИЦОМ ДО ГОСПОДА

– Пријатељу Пеку Лаличићу

Одавно ова жеља се роди,
Да све песнике сместим у оду,
Посебно вама да се обратим,
Који стварате у моме роду.

А како вама да се обратим,
Да при том’ мало у песму не свратим,
Зајмити мало песничке жице,
Коју трошите немилице.

Ја нисам песник драге поете,
Ал’ имам душу као дете,
И има нешто мили моји,
Судбински што ме са вама споји.

А шта то људе најлакше спаја,
До успомене из родног краја.
Звезде су, кажу, најлепшег сјаја,
Које се виде из родног краја.

Србија наша и Црна Гора,
Господска соба Српскога двора,
Где круна дуго чува се Српска,
У она времена, тешка и мрска,

И свако на земљи Српско место,
Инспирација вам’ је била често.
Желим да свима, к’о и до сада,
Песничке жице Томова Рада,

И свих пре и после поета,
У напору мењања света,
И исплетању венца славе,
Никада вама не нестане.

Прекидач за лепшу јаву и снове,
Инспирацијом што се овде зове,
Са њим сте спојени мили моји,
С’ највећом Тајном што Горе стоји.

А преко њега, и свако дете,
Израсте брзо до поете.
Не будетели, к’о ово дете,
У Царство Небеско да уђете,

Е, то ће, врло тешко бити,
Христос то од нас, не хте сакрити.
Ако смем савет, драге поете,
Имајте душу, као дете.

Душу невину, благу и чисту,
По томе налик, бићете Христу.
Испуњавајући Христов завет,
Додирнут’ ћете Небеску плавет.

И како да се после свега
Изговореног, не сетим њега,
Не беше Србин а Србе воли,
И пред Вишњим се, за њих моли.

Нек’ ђаво носи онога који ће лећи,
На Српско срце и Српске плећи,
Рече велики, Станеску Никита,
Па се надам да ће наша песничка елита

Оставити за собом многе лепе речи
Зато што удише ваздух
од кога се пева
и који лечи.