Добродошли!
Два песника – четири песме. Једног лепог 15. октобра 2025. године, два песника, члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ састали су се у Треботину у стану Љубодрага Обрадовића, оснивача овог удружења. Два песника су били Живота Трифуновић и домаћин Љубодраг Обрадовић Љуба.
Настави са читањем “ДВА ПЕСНИКА – ЧЕТИРИ ПЕСМЕ – Живота Трифуновић и Љубодраг Обрадовић”
Трчим уским улицама мог живота , јурим срећу , изгубљену , у лавежу паса и мирису кафане , испјену у чаши жучи моје младости .
Уноси немир и полако спушта отрову сваки део мог тела .
Време плаче за изгубљеним тренуцима моје младости , док истина сваке ноћи шапуће речи стварности које све у мени убијају и воде ме у заблуду , без јасне речи да грешим у својим поступцима .
Сећам се дана када сам ушао са намером : „Само још једну…” И тако већ тридесет година , само још једну .
Само се трудим да ме не пронађу мртвог на столу . Испод . Изнад.Свеједно.
Како је лепо
имати исти крој срца
и веровати у љубав и срећу
што тихо светлуца у твом и мом оку.
Како је лепо
делити срце на двоје, троје и још више,
па из прикрајка учити да волиш,
да би ти срце порасло до самога неба.
Како је лепо
научити себе изнова
и разумети да није ништа лако
у животу који стално поставља замке.
Како је лепо
никад не одустати од себе
и снагом љубави и доброте
стати у одбрану човека.
Седим у својој фотељи ,
Tишина убија ,
у којој схватиш
да те нико ништа не пита .
Не траже савет ,
ни паре ,
ни неку глупост ,
ништа .
Отписали су ме ,
или нису ,
не знам .
,,Оћеш кафу?“
„Хоћу.“
И донесу .
Пијем кафу
и нешто записујем у таблету
који сам скоро купио ,
јер је стари телефон
прогутао све моје песме ,
преко двеста.
Бацио сам га .
Док пишем, схватам
да ми баш и не иде .
Срчем кафу ,
ћутим, гледам .
И , поред свега тога
надам се .
Запис моје душе
мора да ћути,
да пребира по лажима
тражећи мрвицу истине
која ће се скрасити
крај мог срца.
Запис моје душе
разапет је
између онога што јесам
и онога што сам се бојала да признам.
Запис моје душе
лута, кривуда
не зна шта је теже
признати истину
или слагати
сопствени мир.
А ја тако сигурна
у част својих емоција,
да понекад осетим
како ми разум
клизне у бездан.
Све ми се чини док падају кише
Нечије руке траже ме кроз таму,
И чујем ријечи не бих ишао више
Још једном само да те нађем саму.
Све ми се чини негдје из даљине
Познати корак кротко мени иде,
Али у тој варки невјернице јаве
Уснуле сузне очи оштру таму виде.
Дубоко у мени то се још сјећања боре,
Једном сам давно овдје њега срела,
У души ми ватре тог прољећа горе
И у срцу пламти иста љубав врела.
Glasni razgovor
mnogo ljudi u sali~
istina ćuti
Elegant photo of Saša Milivojev, author of timeless works that continue to inspire generations. Dubai, United Arab Emirates, 2021. Photographer: Tarlan Bayramov.
萨沙•米利沃耶夫, Saşa Milivoyev, サーシャ・ミリヴォエフ, Sasha Milivoyev, साशा मिलीवोएव, Саша Миливойев, ساشا میلیووُیِف, Saša Milivojev, Σάσα Μιλιβόγιεφ, Sasa Milivojev, Sacha Milivoyév, Sascia Milivoev, Sasza Miliwojew, Sacha Milivoev, Sasha Milivojev, ሳሻ ሚሊቮዬቭ, Саша Миливоев, Саша Миливојев, ساشا ميليفويف
Изнад града тамни облаци се гомилају , најављујући олују .
Небом севају муње , пресецaјући тишину и предсказујући непогоду .
Крупне капи кише ударају у ритму џеза о кровове , док ветар у бесном вртлогу разноси опало лишће .
Врапци , скривени под стрејама и крошњама , трепере у својим скровиштима .
Провала облака удари свом силином . Бујице воде јуре улицама , руше све пред собом , олуја је на врхунцу.
Колапс . Град је на ногама .
А онда , онако изненада као што је почело , невреме је стало .
Са дрвећа још капље , облаци се распадају , сунце се пробија а врапци , врапци поново певају Олуја је прошла .