ПОЕЗИЈА АНАЛИТИЧКЕ ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ПОЕЗИЈА АНАЛИТИЧКЕ ЛЕПОТЕ

О поетици Стевке Козић Прерадовић написано је много доследног из пера познатих стваралаца који не би олако ставили свој потпис.Ради се о песникињи дугог стваралачког делања позамашног опуса аутентичне решености која у тајне дечије поезије улази тананим али и лепршавим стиховима који код одраслог читаоца остављају жељу повратка у досањано најлепше , ишчезло, док децу радује сликовитом поетском блискошћу. Ова поезија плени елеганцијом, пријемчивих стихова она проналази уточиште у неограниченом дечјем свету маште и искрености, прави је спој унутарњег уметничког и отвореног дечијег који суштински оправдава смисао поетског прегнућа. Прочитао сам у даху два наслова,две језгровите песничке конструкције хроконолошки како смо их угледали својим појављивањем ,,ГЛАС АНДРИЋ ГРАДА“ и инспиративну поетску сагу ,,ДИЈЕТЕ У КОМПЈУТЕРУ“ приступајући им као заједничкој импресији.Све што се налази између корица обеју књига, одражава дјечје одушевљено прихватање,што је резултат наглашене осећајности песникиње. Њен уметнички квантум је опсежан,тежи строжем реду низања стихова, што поетски изгледа функционално до перфекције.Њена поетика је својеврсни печат песничког језика метафоре и музике ритма, својствен овој песникињи, избор речи написаних у стиху не остављају никога равнодушним. Поезију ситуира са местом њезиног настајања дешавања. Духовита уверљива и речита у ономе што поезијом дотиче, приказује је једнако присутну у свим њезиним књигама. Аутентичност и доследност са којом располаже су тајне које открива без интерферирања ,властитом изражајношћу са особеном лепотом.

Настави са читањем “ПОЕЗИЈА АНАЛИТИЧКЕ ЛЕПОТЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

BONUM TRINUM (duša-sopstvo-vreme)

Kako ja pišem pesme?

Tako što duša traži svoje

onaj momentum, traži samo za sebe

kao izabrana ti žena i insistira, pa ti odoli !?

Onda se setim razbijenih prozora fudbalskom loptom.

Setim se hauba frizerskih salona ispred kojih

čekam

sa nestrpljenjem svoju majku.

Setim se svega

čega se inače, ne bih želeo setiti.

Ali mi dođe,

tako da poremeti sled logičnih zaključaka.

Tako, poezija postaje apstraktna arhitektura

a zapravo je samo, sled događaja.

Tada se prisetim, Eonima u nazad, svega

zato što moje sećanje seže do tih vremena…

Trenutka, kada sam od svetlosti stvoren.

Mada, to sećanje je prividno nepovezano i nekako, fragmentarno.

Iako, sve vreme je reč o kontinuumu koji proživljavam kroz Sebe.

Početak i kraj svega preživljenog, Svebiće.

 

To njeno (od duše) podsećanje mene,

postaje naše zajedničko trajanje.

Zato beležim njena nadahnuća

i danima posle ostajem začuđen i sam,

onim što je zapisano.

поезија тренутка

ПРОЛЕЋНОМ ДАНУ ПОЕЗИЈЕ

 
Сунце се на небу, високо дигло
топлота милује образе жељне,
бехар мирише пролеће стигло
буди све живо, па и ову мене.
 
О моје небо, успори бар мало
нек потрају сати ове дивоте,
нек’ цвеће ливадско тек процветало
проживи све своје, мале животе.
 
А ја ћу гледати, да будем тиха
тиша од дисања мања од мрава,
нек’ се комотно ушуња усред стиха
лепота од које, заболи глава-
 
јер срећа је неухватљив тренутак
када се нуди спасоносни сплав,
да се не упија пред очима мрак-
већ попије који, еликсир плав

Настави са читањем “поезија тренутка”

ПРЕДГРАЂЕ МУДРАЦА – Душан Комазец

Судар сујета у предграђу мудраца
где сваки „умник неоспорног знања”
лучом без пламена у мору свитаца,
с гордошћу без премца, ником се не клања.

Баш свакога дана саможивљем мисли
„соломони врли” на престолу вајном
неће да се кају, радије би свисли
но да опрост траже речју благом, кајном.
 
Кад сви су за нешто, они су за против
и за грехе своје увек друге криве.
Да осуде неког не треба им мотив,
а за црно брашно криве су им њиве.

Стамени ко’ стена и препуни знања
противе се сваком таласу и плими.
Промишљањем чак су стигли до сазнања
да за лепшим полом пате сви Ескими.

Видик им је широк, а оквири тесни.
Кажу: Нема Бога! Призвали су буру!
Дарвин им је  „светац” ал’ не беху свесни
да су због мајмуна прошли кроз цензуру.

Да будем к’о они то ми душа иште,
ал’ с промишљу скромном стигох до истине:
Баш би лепо било наше позориште
да у њему нема глумаца и бине.

(C) Душан Комазец

Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије

ОНА

Жуто класје пшеничице њене очи су снимиле
као дуката ниске дуге на грудима девојачким –
зрно жита злата вредно, мудре речи мајке миле
још увек су очуване у сновима њеним ђачким.

Ко је она зар је важно, као и сва деца била,
морала је да се роди, па тек онда да одрасте,
прекаљена у природи да осети додир неба,
завичајног крвотока, попут мале ласте.

Она није упознала велеграда сјај ни раскош,
али јесте склад природе, задивљена распоредом –
и није на спавање никад ишла као кокош,
већ зујала као пчела која пуни саће медом. Настави са читањем “Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије”

Breze

Možda
rastu iz vena iz krvi
davno umrlih žena.
Možda iz limfotoka
Iz nervature ozvjezdanog
razrogačenog oka…
Kao tanani prsti što harfe sviraju
Nebo bi da miluju
Nebo bi da diraju.
Danju im lišće kao noću zvijezde
Treptanjem tugu il radost zoblju
usrdne u molitvi, opatice na groblju.
Možda rastu iz živoga mesa ili
Iz kostiju ipak, tako bijele…
Vitke nervozne strijele…
Možda rastu iz vena iz krvi
davno umrlih žena…

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић


На сајту https://brankomiljkovic.com ове 2021. године објављен је интеренсантан поетски конкурс. Ја сам послао моју песму ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО. Погледајте како је изгледала на сајту принца поезије и чујте аудио верзију!

Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Љубодраг Обрадовић”

Naslovljeno između redova

Reči, kolika je samo snaga njina,
tolika da u času se rodiš i u času umreš
od blagosti s jedne i oštrine s druge strane.

Reči, igračke u našim rukama
uteha u mukama ili rana što nikad ne zaceli
u celosti od čovekove namere ovisi.

Reči, prijatelji i neprijatelji u njima žive
igrajući se s našom svešću i podsvešću
daruju nam i mir i ratove pokreću.

Reči, zna li iko tako dobro snagu njinu
kao što to Pesnik zna dok ih u rimu slaže
ili običan, sasvim prost stih dok u pesmu niže.

Niko to tako dobro kao Pesnik ne zna
ili onaj ko pero u ruci drži ispisujući
priče i dajući im likove, živote i osećanja.

Ako sve to znamo onda znamo da
niko kao Pesnik ne ume tako jasno
da u rečima i bez reči rečeno oseća.

Zato ti pišem pesmu, da te podsetim
i po vetru ti je šaljem da ti je pred noge rastre
a ti izaberi hoćeš li da je čitaš ili pregaziš.

I dok ti Pesnik piše pesmu žena ćuti
kao što uvek je bivalo i uvek će biti
ne rečju već tišinom svoju će ti dušu poveriti

Pesnik zna i ume i s rečima i s dušama
i zbog toga nikad se razumeli nismo
jer žena je znajući moć reči pred Pesnikom ćutala.

Kakva je vajda da zavoliš reči i ljubiš igru njinu
ako u njima ne čitaš i ne osetiš ženu a ne Pesnika
ako pred rečima klekneš a ustukneš pred delima.

Kakva je to Ljubav ako se rečima osvaja
kakve su to tišine ako se njima reč poigra
treba li ti pesma ako pred tobom pogleda nema.

Pesnik ti piše pesmu, a žena – ćuti.
Čemu Ljubav ako Pesnika voliš a ženu prezreš
ili obrnuto, ženu voliš a Pesnika prezreš.

Čemu reči i čemu tišine ako jedno nisu.
Čemu išta u ovom životu ako sve igra biva
ako se ne oseti nekazano i ne vidi neviđeno.

Pesnik je napisao pesmu i po vetru ti je poslao.
Ne zbog pesme i ne zbog reči već prisećanja rad
da jedan Pesnik moć reči nikad ne zaboravlja.

Pročitaj ili ravnodušno pregazi kad pred tebe dospe
jer kakva vajda od samih reči taman Pesma bile
ako ispred sebe ne budeš video duboke oči tišine.

Од живота горе; Јована Живковић

Од живота горе

 

Како год живот наш је саткан,
И како год нам прекривао латицама камените путе,
Увек је болом проткан,
Увек среће јаде и боле љуте.
 
Ево радости, спаса великога,
Тад се она мени кроз дух јави,
Не да јаду, не да њему убога,
Да ми ватре слику тугом плави.
 
И када живот помрачи се,
Нада мном нестану путање,
Остане само туга са мном,
Од призивања среће луде само очајање.
 
Није ни среће велика рука,
Пружа се често ал’ измиче брзо,
Није се сетило тад великих мука,
Срце што бол је рукама свезо.
  Настави са читањем “Од живота горе; Јована Живковић”

Анђелија Н. Петровић~на крилима носталгије

НЕПРЕЖАЉЕНОЈ

Само једном сан ми те доведе,
само једном мајчице једина,
кад ми пружи пар утешних речи
и од тада настаде тишина!

Твоја писма, добро очувана,
у ладици годинама стоје,
у сваком је: како си ми сине –
увек брижна за ово дете своје!

Тешим себе, ако нечег има,
ма колико болна је истина,
можда горе већ си смирај нашла,
покрај свога јединога сина!

Ја већ стижем у године твоје,
а никако да сазрим Једина,
с једне стране душе испуњене,
а са друге заболи тишина!

Није лако кад телефон ћути,
а до јуче био десна рука,
да се мајци утешна реч пружи,
да јој срце не нагриза мука!

Старост дође, кажу зрело доба,
требало би, али мајка фали,
и ономе ко је близу гроба,
и ономе ко јој свећу пали!

Није лако за бесмртно име
наћи речи које заслужује,
све што утках у песме и риме,
њене душе већи део ту је!

Анђелија Н. Петровић