ХОМОЉУ НА ДАР

 

Завичају ти си, моје небо плаво

 и све моје, тобом обојено,

на шта имам, чини ми се право

 да те зовнем, моје вољено!

 

Жељна твојих ливада у цвету

зеленила најлепшег на свету,

 твога мира воде и тишине

твојих врела твоје хладовине –

 

опрости ми, што не знам сакрити

колико те, воли срце моје,

ако некад’ претерам у томе

ти разуми, ово дете своје!

 

Ево поноћ, ситне сате ниже

сребрн месец звезде пробудио

 сви спавају, а ја одлутала

 не би ли те, привукла што ближе!

 

 Шта сам била, знам да нисам више

 ни латица, а камоли ружа,

 срећа није несташица слика

 где се зелен, видиковац пружа

 

 да те могу, у машту дозвати,

 кроз твој прозор, широм отворен,

 где твој поток, кроз жубор певуши

 да се жедна, напијем за трен;

 

и кажем ти, заслужено хвала

за лепоту коју сам понела,

из раскоши твога окружења –

и колевке најдражега села!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 

 

 

 ЈЕДНОЈ БРЕЗИ

 

 На брдашцу званом Чачалица,

 у алеји покрај споменика,

 да л’ си жива времешна старице

 засађена из рука војника.

 

Од војника зелених очију

као што су Хомољске ливаде

које красе источну Србију

више него велелепне зграде!

 

Међу стотинама руских бреза

засађених тога истог дана,

нико не зна да је једна од њих

зближила двоје, нас младих горана!

 

Да ли она још увек шумори,

или можда задње дане броји

у алеји покрај споменика,

њено место нико не прекроји!

 

Старост стиже, не баш за похвалу,

она шушти још у мојој глави

зато песму ову њој поклањам,

нек се нађе када град мој слави!

 

Тамо где ми оста девовање,

и они први снови мастиљави,

из вољеног града крај Мораве

никог више о њој да дојави.

 

У пролазу према завичају,

бацим поглед, све ме живо дира,

 нема више ни нашег Буцића –

да поздрави старог бригадира!

 

Анђелија Н. Петровић

 

 СЕЋАЊЕ НА РЕЧИЦУ ДО

 

На карти је нигде нема, а у души живи.

Још од ђачког доба за њом ухвати ме туга!

Окруженој брдима плавих јоргована,

свака већа река би јој могла бити слуга!

 

Деценија већ је прошла од задњег сусрета.

Ја решила у кратку шетњу до речице Дола.

Док упитах може ли се даље брдским путем,

рекоше ми пут је лош, требају ти кола!

 

Шта је, ту је, сеоско ми гробље дође близу.

На обали свог детињства стајала сам дуго,

где ораси као џинови расту из корита,

у растињу набујалом, чега нема туго!

 

Да заграбим шаку воде, не видех ни кап.

Да накупим каменчиће као некада,

нагомилан отпад не да ни корака напред,

не усудих се да сиђем, а била сам рада!

 

Болест данашњице свуда очигледно иста.

И у селу, и у граду уста су нам пуна

о лепоти природе у свом завичају,

а о природи нажалост, ко води рачуна?!

 

Та речица беше некад оној деци море,

у плићаку када себи базен озидамо,

и без бриге док се сунце иза брда не сакрије,

са парчетом проје сити, цели дан купамо.

 

Шта учини људски немар, за похвалу није,

нестадоше јорговани као искрчени,

а кад крену према селу депоније к’о планине,

биће онда свима нама: Леле, куку мени!

 

 Анђелија Н. Петровић