Добродошли!
Увек спавам отворених очију.
Покушавам да нађем изгубљене снове.
Изгубио сам их давно,
онда када сам престао да се смејем,
да плачем.
Када сам постао машина.
Машина која не мисли,
не воли,
не разуме.
Машина која само:
рад, рад, рад…
Никога нисам познавао.
Био сам сам.
У свом свету.
Онда…
онда су се многи повукли.
Отишли. Нестали.
Тек када нема никога око тебе
схватиш да грешиш.
Сада, када си ушао у године
вредне поштовања,
све знаш.
Ама баш све.
А време иде.
Из грешака се учи.
Ваљда си научио?
Пишем онако како осетим. Речи у мени саме настају, као да долазе из неког дубљег места које не могу да контролишем.
Моје песме,ако су песме нису планиране,оне избијају спонтано,више личе на неки запис у тренуцима када се мисли позитивно.
Бол, сећања и истина сударају се у мени. Не тражим риму, не тражим форму. Тражим истину.То је моја ,,поезија” која је аутентична, искрена, интуитивна. Записујем оно што ми живот шапуће,што ме смирује.Не тражим ја успех и каријеру у поезији .
У годинама сам када ме то неинтересује
Сада када је утврђено да се болест уселила у мене писање ме смирује. Не признајем болест не признајем њено постојање у мени.
Ја је са гнушањем одбијам од себе. Не признам је . За сада ми добро иде.
Зато и пишем, боље ми је !
Upisana u proleće
Danas sam se upisala u knjigu
usamljenih proleća.
Danas mi je bio let u prazno jutro.
Ne sećam se svojih smrtnih grehova —
kao da ih u mislima nije ni bilo.
A sve od juče me je godinama mrvilo.
Čula su mi vrela
kao letnji dan što treperi nad asfaltom.
Zamisli kako je biti usamljena u proleće.
Zamisli — sasvim sama.
Da me ništavilo nije mrvilo,
da nisam letela u prazno —
kakva bih gorda bila?
Je li gordost greh
ili samo odbrana?
Često mi razum mute sećanja —
treperenja, praštanja, maštanja,
crnilo i belina u istom dahu.
Setim se — pa zaboravim.
Zaboravim — pa se rodi nada.
Let bez krila,
i baš tako znam da sam živa.
Danas sam se upisala u knjigu
sebičnih proleća.
Proleća žive sama,
a ja ne živim u njima.
Živim u svojim snovima —
i osećam da sam živa.
ЗАР НА ПЕСНИКА УДАРИСТЕ?
Зар на песника ударисте?
Није вам он за то, побогу!
Из имена суновраћен,
на пергаменту
своје коже везе мисли.
Пегаза из пупка рађа
док ћутњом исприча
причу умивену песмом.
Зато немојте!
Моли вас реч.
Она којом је почело.
Из ње се родисмо,
браћо.
Или Каини, или Авељи.
Дајте песнику црно,
добићете светлину.
Дајте му црвено,
опраће је мастилом.
Дајте му папир,
видећете одраз.
Зато немојте!
И он је дете
детета нечијег,
и ваше дете, и пева деци!
Зато немојте!
Не ударајте га,
за име бога.
У утроби му
убисте заметак.
Срешћете негде
тај заметак,
јер песник не нестаје.
Песник не умире.
Скончавајући
живи и расте.
Зато немојте!
Песник је
вражја работа.
А знамо да враг
од Њега нам дат.
Зато немојте!
Није ово
лабудова песма.
Превазиђена дође,
скоро па законски
забрањена.
Зато немојте!
Марија Стојић
Pljunuo sam noćas istini u lice
pred Bogom i ljudima izgubih sav sram
kroz dušu mi huče pijane ulice
ni Edenu ni paklu nemam šta da dam
Ako sam već slomljen nek me lom zaboli
nek puca do kraja bez lažne tišine
neka se za mene niko ne pomoli
da se grešna duša na nebesa vine
Dok me prah priziva,nek zemlja me sluti
nek mi ime brišu sve ognjene plime
što istina kleta večno u me ćuti
ko u tužnoj pesmi napisane rime
Na pragu sam groba,pogled mi se muti
al’ neću da kleknem pred kostima moći
dok me crvi broje istina se ljuti
što joj za života nikad neću doći.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
28.02.2026g.
Овде се не ствара нова историја,
већ се рађа хистерија.
Једног народа у борби за опстанак:
свега што се зове слобода,
свега што носи могућу и блиставу будућност,
свега што се зове истина.
Чини ми се…
а можда грешим:
исти они који су убили једнога,
сада су се намерили на другога.
Али без нас неће моћи.
Такав смо народ:
издамо, убијемо, направимо споменик,
а после… плачемо.
Призивамо Бога за помоћ.
Али нема нама помоћи.
Заблудели смо.
Историја нас памти.
Много смо грешни.
Плашим се онога што следи
Чула сам да долази, а нисам знала одакле, нити када, само сам осетила да стиже и да ми је све ближе; по начину на који сам гледала у даљину, по томе како се кожа јежила сама од себе на мало хладнији поветарац. Шапат сам осетила сваки ту, надомак уха, где је кожа најтања, а врела крв се најлакше баш ту намирише. На тој линији живота, која спаја разум и срце, капи зноја знају бити дивље. Близу је и на моменте се плашим да ће ме прогутати, гутајући прво моје искре из очију. Настаниће се у моје јамице на образима, обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу, правећи нове, свеже, на мом срцу. Доћи ће тихо, а гласно смејући се ићи ћу јој у сусрет. Можда ће се ослонити на мене да одмори од дугог пута, а можда ће ме ухватити за руку и повести са собом да ми покаже, зашто заборављам кључалу воду за кафу, због чега су ми капци тешки, ко ми то тако силно недостаје, па ноћима не спавам и зашто се плашим да останем онда када мирно поред некога сневам. Можда ће ми показати да и грешна, могу бити вољена. Ту је, испод мог ребра, јасно је осећам, пење се уз кичму као најгора језа која увек најављује опасну температуру. Долази до мозга терајући га да отпусти тај чувени допамин и натера ме да помислим да је љубав то што ме прогања и што као грозницу осећам у својим костима, што ме упркос свему тера да коначно негде застанем, а можда и останем. Пред њом стојим потпуно разоружана, грешна, малаксала и смешна, без штита. Само она и ја. Очи у очи. Настанила сам се у њене боре смејалице и дубоко продрла у поре. Завукла сам се све до костију и грудног јој коша. Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди, љубав ће од мене битку да изгуби. Тамо где сам се најлепше настанила, прво ће заболети. Десиће се тако да јој попуцају све кости, и да се свака, бар по једном, забоде у њено срце, све у жељи да осветим своје и да заувек из рана њеног срца, крв испумпава ово моје.
BUDI MI SVETIONIK
Sklepaše me k’o malu barku
i naškrabaše, crnom, mi ime,
pa me porinuše u dubine
s’ porukom: Tvoj je svet…
A talasi mi na neku varku
pomilovaše krmu i pramac,
pokazaše mi ka suncu pravac
i moja jedra počeše slet.
Gledam ka istoku u sumaglicu
i jedva čekam zorino oko,
zrak sunčev dok je moru visoko…
U suzi galeba sjaj…
Dok moje sidro kopa brazdicu
da smiri kosti u pesku mekom
kad priđem blizu ostrvu nekom
i nađem sopstveni raj.
I prođe, evo, godina trista,
plutam k’o pampur po površini,
horizont gledam u tišini
dok bliži se oluja…
Telo mi se polako lista,
napraviše me po želji Hrista
da budem skliska kao jegulja
da nosi me lakše struja.
Jarbol mi lomi silovit vetar,
o jedra mi se oblaci grabe,
u koritu mi živahne krabe
štipaju gole kosti…
Neću preživeti ni jedan metar
k’o da sam krošnja od tankog pruća,
postaću iverje do svanuća,
neka mi Bog oprosti.
Belom se penom čeljusti pune
i očnjaci se vide u vodi,
nespremno čekam da se rodi
putokaz mali ka tebi…
Dok mi se vesla ko šećer krune,
ka hridi slabo svetlo me vodi
dok mi se pluća školjkama pune,
sigurno vučeš me sebi.
Raspale mi se obadve strane
a kobilica jedva je cela,
kropi me blagost penaestog vela
k’o da sam Božji poklonik…
Uspevam pre no telom obamrem
da se nasukam u tvoje skute,
a ti me primi s obadve ruke
i budi mi SVETIONIK…
Ljiljana Tamburić
NIJE LAKO UBITI PESNIKA
Pesnik preživi na hlebu i vodi i ne treba mu dušek od perja,
pesnik se kao asketa rodi s’ ustima punim sedef biserja.
On ne oblači bela odela, nit ima srećnu bračnu luku,
pesnik se odriče sopstvenog tela i hoda često s’ glađu pod ruku.
Pesnik i nije s’ ovoga sveta, on iznad Kumove slame leti,
ne razlikuje zime i leta i spava samo kada se seti.
Nema u njemu zlobe i besa, njegove reči samo su pčele
što ih od svojih zuba isklesa pa ih ponosno nosi ko perle.
On se ne šiša niti se brije, cipele su mu dva broja veće,
kada je setan previše pije i plače često al’ ne od sreće.
Pesnika samo pesnik razume, obične duše beže od njega,
jer pesnik živi svoje traume i stvara pesme od svojih stega.
Neki bi hteli da ga ne bude, kažu: zamajan, zanesen, lud je
kažu: taj nije za među ljude, bez razloga ga svetini kude.
Znam neke ljude što im je naum, pesnike brisati sa lica zemlje
i smestiti ih u neki lagum, u neko vlažno mračno podzemlje.
Jer pesnik ume pesmom da vikne i da satirom grubo udari,
može na nepravdu jako da cikne, da morem tuge spretno brodari.
Ali iz toga pomoći nema, jer pesnik ne ume da se čuva,
njemu je uvek na panju glava il’ mu se kaša zavere kuva.
Ako čujete: Nestade pesnik, nema mu traga, nema mu glasa,
znajte da neki nesavesnik na našeg pesnika noću nabasa.
Pa ga zatvori međ’ čet’ri zida gde vazduh pacovu sivom otima,
gde rane svoje snovima vida, pesme rezbari modrim noktima.
A smrt kad dođe u crnom plaštu, kroz ključaonicu provuče kosti,
tek tad razbukta pesniku maštu, te je poezijom lepo ugosti.
Pesnika ne možeš ubiti lako, on život slavi i kad izdiše,
i boriće se poslednjim dahom
da zadnju pesmu krvlju napiše.
Ljiljana Tamburić
