Добродошли!
( Миму, Мирку, Анђелку и Бубом)
Имала сам драгог друга
Што имао нико није
Свему смо се радовали
Еј, предратне играрије.
Имала сам два рођака
Поносита два јаблана,
Остаде ми успомена
Из дјетињих наших дана.
Имала сам милог брата
Тек развио крила соко,
сводове би прелетио
испод сунца превисоко.
А сад имам само тугу,
Наде мени и мом роду
Небо им је рајска башта,
Јер падоше за слободу.
30.01.1993.
Živi na oblaku
Pod srebrnih zvezda sjajem
Jaše divlje konje
Iz dalekih priča
I rekom joj suze
Tekoše ka nebu
Ka oblaku kao sreći
Medenom i mekom
Očiju iz sna
Što kroz plavetno prostranstvo
Ploveći gledahu
Sudbu jedne duše
I jednoga roba
Prokletog čoveka koji
Sreću svoje sreće
Tražiće do groba
Sudbu svake duše
I svakog čoveka
Sudbu vasione
I malenog sveta
Prepunih očiju
Samo
Gleda
Nikoleta
Не разумем.
У годинама сам када и не морам
много да разумем.
У моје време било је другачије.
Знало се.
Радиш , ако хоћеш да имаш.
Лепо Сремац каже:
„Оно наше што некада бијаше.“
И било је само наше
Данас су се вредности самог живота промениле.
,, што већа будала ,
више пара.
Ако доспеш на ТВ, благо теби.
А хоћеш?
Не мораш ништа да радиш.
Како рече Лаза:
„Све ће то народ позлатити.“
Данас влада духовна туга.
Правих вредности
више нема.
Нико их не поштује.
Данас је време друго.
Што више знаш , већа си будала.
Што си већа будала , више пара.
А само се то,
у данашњој Србији,
вреднује.
ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА
Кад ме притисне туђина и тама,
кад ми је тешко и снага ме изда,
ја склопим очи, а преда мном сама,
изрони стаза од снега и звезда.
Лукова се сетим, мог скривеног села,
што к’о гнездо спава у недру планине,
тамо где су некад наша дивна села
грејала душу сред ледне тишине.
Око нас Копаоник, суров и бели,
ветрови носе мирис дивљине и бора,
док вук са вуком тајну зиме дели,
а мећава силна снег на врата гура.
Нема тамо народа, опустела брда,
само ветар пева песму пустошије,
ал’ у том камену, где земља је тврда,
моје се срце и данас још крије.
Остала ми душа на сеоском прелу,
уз пуцкетање ватре и приче стараца,
док снегови круну кроје мом селу,
а вукови стражаре врх густих кланаца.
Ал’ чуће се опет песма и звона,
вратиће се деца на дедовину стару,
оживеће село из снежног заклона,
чувајући груду к’о на светом дару.
Драгојло Јовић
ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ
Решила Радојка да тури тетоважу
То е сад у моде
У село сви кажу
Моли кука
Не мо Радојка
Да резилиш
Твоега Станојка.
Ућута се она неко време
Помисли, ух смако то бреме
Око тетоважне теме.
Мину неки дан
Чујем Радојка певуши
Начуљим уши
Да вим шта ју е на души
А она шапута:
У раздељак ме љубиш…….
И тако по сто пута.
Шта те стревило Радојка
Кад она вели види одзади
И лечка смуљи на ластиш аљину
Зину, пуче на вилице зглоб
Дал да свиснем
Од чемер ил милину
Настави са читањем “ВЕЛЕМАЈСТОР У ШАКУ – Живојин Манојловић”
Као мога ја
без тебе не зна
ни како да се радује,
ни како да заплаче.
Кап мога ја
тихо тече као река
у себи носи цветање
и мирис твоје љубави.
Кап мога ја
увек је спремно,
да умре од чежње
и оживи у твом погледу.
Кап мога ја
више не жели да чека,
хоће да се склони
у твој загрљај
и тамо остане.
Pesma ljubavi
Otvori vrata kad praporci
zvukom ogole tišinu.
Otvori srce da ljubav
nađe put u daljinu,
da budućnost obriše prašinu.
Kroz niti sunčevog sjaja
otvori muzičku kutiju –
nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,
nek’ strune u prostoru
zablistaju blizinu,
a praporci svojim zvukom
nek’ ugase tišinu.
Ne lomi korakom led,
ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,
tamo gde je toplo,
i jutro u trenu sremа
zameni tišinu.
Upisana u proleće
Danas sam se upisala u knjigu
usamljenih proleća.
Danas mi je bio let u prazno jutro.
Ne sećam se svojih smrtnih grehova —
kao da ih u mislima nije ni bilo.
A sve od juče me je godinama mrvilo.
Čula su mi vrela
kao letnji dan što treperi nad asfaltom.
Zamisli kako je biti usamljena u proleće.
Zamisli – sasvim sama.
Da me ništavilo nije mrvilo,
da nisam letela u prazno —
kakva bih gorda bila?
Je li gordost greh
ili samo odbrana?
Često mi razum mute sećanja –
treperenja, praštanja, maštanja,
crnilo i belina u istom dahu.
Setim se – pa zaboravim.
Zaboravim -pa se rodi nada.
Let bez krila,
i baš tako znam da sam živa.
Danas sam se upisala u knjigu
sebičnih proleća.
Proleća žive sama,
a ja ne živim u njima.
Živim u svojim snovima –
i osećam da sam živa.
Има дана када речи нису довољне ,када живот контролише све оно што човек неможе да контролише својим умом . Све што долази из самог срца , везује причу наших живота за оно што смо хтели а нисмо урадили , или смели . После патимо и тражимо начин да покушамо поново . Да покажемо да знамо да волимо , да нисмо нити можемо да заборавимо . Све приче испричане поводом тог догадђаја падају и воду јел су лаж , настале у тренутку сурове стварности , свих мојих снова да покушам поново да ти кажем да те волим . Да свака реч тада изговорена сушта истина . Да сам тада , можда био мало луд , да нисам на време схватио истину .Та животна глупост ме и даље боли . Када год видим лепу девојку сетим се тебе и глупости коју сам направио , и знам да ће ме још дуго дуго болести
.
Pesma ljubavi
Otvori vrata kad praporci
zvukom ogole tišinu.
Otvori srce da ljubav
nađe put u daljinu,
da budućnost obriše prašinu.
Kroz niti sunčevog sjaja
otvori muzičku kutiju –
nek’ pesma ljubavi zatalasa dan,
nek’ strune u prostoru
zablistaju blizinu,
a praporci svojim zvukom
nek’ ugase tišinu.
Ne lomi korakom led,
ostani u srcu, u ljubavi, u suncu,
tamo gde je toplo,
i jutro u trenu srećom
zameni tišinu.