Дуг је караван облака над хоризонтом
Лутају мамурним небом ватре чађавих черги
Звезде што цакле – љубави и пијанства, срча разбијених чаша.
Попут одраза једне чежње, светлост подрхтава на површини
огледала воде, чији нам се одјек враћа као звоњава срца
Једино сам си кад остариш у једној капи,
прочиташ вечност у сузи неба на дну ока
Бол не сме никада да буде заборављен
у лавиринту неиспуњених снова
Истина сам живот једном испуни ћутањем
Тек у њеном наручју сазнах шта је жеља
за пролећем. Научила ме да поново дишем
и пустила да верујем да на самој ивици усне,
ту где почиње осмех, неће остати ожиљак старења,
већ белег пољубаца.
Жудим да одем далеко да бих могао да је поново сретнем
Да пођем, не бих ли могао да се једном вратим
Да ми је да усним у њеном сну, и да престанем да желим
Да имам храбрости да будем срећан и кад престанем да сањам
Да ми је да поново БУДЕМ,
био бих овај исти Ја
и волео Њу, исту!
NEŽELJENA PESMA Ljiljana Tamburić
Neželjena pesma
Neću da pišem o ovom novembru
I ovoj nedelji što već izmiče
Jer običan je kao i predhodni
Dosadno mračan, pun hladne kiše
Neću da pišem o vetru što jutro
Pretvara u lenjo neustajanje
Ni podne nije mnogo prijatnije
U njemu raste nedostajanje
Šta sad to fali kad sve je dobro
I sve se nekako ustalilo
Tu mi je vatra, tu mi je hleba
I vino da bi se zalilo
Drugi meseci mi lakše proteku
Ko reka tiha kroz ravnicu
Ali novembar zapinje negde
Uhvaćen, k’o kad zarobiš pticu
Pa se koprca, perca joj lete
U kljunu nosi molbeno pismo
Novembar pati, blatom se vuče
Pati što više zajedno nismo
Tebe odnese vetar sa lišćem
Boja mantila misli mi plavi
Mene zakova za stablo staro
I ureza mi datum na glavi
Novembar kišom ispira sećanja
Izlazim napolje k’o na slobodu
Olovku bacam i papir gužvam
I molim boga da misli odu!
Neću da pišem o ovom novembru
Od predhodnih nije ni malo lepši
Vraća me mirisom na vreme suzno
Kad smo prestali biti srećni…
Ljiljana Tamburić
IZMEĐU REDOVA Ljiljana Tamburić
Između redova
Očima svezanim tumaram,
petama ispucalim tabanam…
Rukama vezujem mlade lijane
i od njih korpe za misli pletem…
U očima zvezde skupljam
u praćku da ih stavljam,
da njima gađam mesec
što se cereka k’o gavran
na moje noći bez sna…
Nekome će pobeći moje tajne,
sklupčaće se u nečije košulje.
Moram ih držati zaključane
i uspavane,
u krletku od kišnih oblaka…
Ne smem u pesmu da ih upišem
Između redova će se zaglaviti…
U tom praznom prostoru
postaće živa voda
ili ružna beseda…
Moram li ubiti onog
ko moje tajne sazna,
onog ko ume
između redova da čita…
Ili da sačekam jutro
u kome će stvarnost postati
veo koji će umesto moje pesme
prekriti moj um i moje telo,
svetlošću nevino osuđenog…
U toj neodlučnosti
protraćiću dar od Boga!
Ljiljana Tamburić
ПРОСЈАК – Душан комазец
Кад к’ нама просјак испружи руку
из своје с тугом саздане луке,
Пружимо тада ми своје руке,
јер само Бог зна његову муку.
Можда је ратник он био први
што срце своје у камен сазда
или добротвор што дели вазда.
Сад га убогог бездушје мрви.
Можда је болан уморан пао
и нема снаге да гордо стоји.
Можда је тужан што не постоји,
јер је сву љубав другима дао.
Пружимо руке, сви смо ми вали
које тренутак вечности носи.
Можда ће свако од нас да проси
јер руку нисмо пружити знали.
OVA PRAZNA NOĆ – M. Popović
ne odjekuju daljine
privikavam oko
ne pitam
jesam li daleko
Tebi na dar – Snežana Popović
Tebi na dar
Tebi na dar, ispevaću pesmu ovu,
da umesto mene dodirne te kao žar.
Poželećeš da poljubiš usne moje,
crvene i sočne kao zreli nar.
Zamisli da si ptica, ne dam nebu da nam bude granica.
Tvoja sam ohola ali mila i jedina kraljica.
Šaljem ti bezbroj rođendanskih svećica.
Oduvaj ih sve i zamisli more željica!
Stihom te privijam u rođendanski zagrljaj.
Da osetiš da nisi sam iako tamo daleko nije tvoj zavičaj.
I što bi ti rekao, više ne namilaj,
Opusti se i uživaj, kao sunce mi zasijaj!
I ništa više nije važno, kad volimo se snažno!
Prave ljubavi odbacuju sve što je lažno.
Raduju se, luduju i igraju na kartu nežno.
Ma neka će i ovde biti snežno,to je valjda neizbežno.
Tebi na dar, želim ti da ostaneš uvek car!
Gospodar dobrote, pobednik tame, moj Cezar.
Jer nije ovo bilo koji dan, mnogi ga zovu divan dan.
A ovo je poklon tvoje Kleopatre tebi za rođendan!
ЗА ,,КРУШЕВАЦ“ – Андреја Ђ. Врањеш
ЗАПАЖАЊЕ
Када се загледа у живот у тренутку
му се учини,
да су му радост отели они који не
знају да се радују.
ЕЛЕГИЈА БРАТУ
Тврдо спавај док рат пламти,
ако се пробудиш,
неки ће ти пушку дати,
нећеш хтети, ни желети,
после ћеш се у бол клети.
Када метак тамо оде,
од тамо се други врати,
веруј мени, јер знам страдно,
јер знам гадно,
жалосно је,
од где ко је, о где да је,
мораш знати.
Зато спавај, док рат траје,
сањај како расту влати.
Настави са читањем “ЗА ,,КРУШЕВАЦ“ – Андреја Ђ. Врањеш”
Четврта промоција књига: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу
Јасмина Димитријевић, чланица нашег сајта www.poezija.rs је баш активна. Она је организовала већ четврту промоцију своје две књиге: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу, у Крушевачком позоришту и то 25.12.2021. године у 12:00 часова..
Зодовољство нам је јер је књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” аутора Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић објављена у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу…
ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА Сви по некада добијемо инспирацију. Свима се по некад јави клик у глави. Свака песма има свога читаоца. Моје песме настају у првом трамвају. У трамвају путници док по мало дремају. © Јасмина Димитријевић |
 ЗАЈЕДНОСа нама кроз дане
Са нама кроз ноћи Делимо осмех људима Јер једном ће и то проћи.Кроз тугу и смех Сузе и срећу Не остављамо нашу Породицу највећу. Јер сви смо ми људи Уместо светла Не брините децо С љубављу и вером © Даница Димитријевић-Петровић |
PASTIRICA – M. Popović
dugo kiši u modrim brdima
sučelice sjedim
nad koritom
protekle rijeke
čekam novi žubor
vodu buđenja prvih nota
zaspalih negdje na izvoru
gdje srce je
prvi put voljelo
ХЕЈ МЕСЕЧЕ *Драгојло Јовић
ХЕЈ МЕСЕЧЕ
Котрља се Месец жути
Низ клисуре и равнице
Испод скута тајне крије
Ко пијанац своју флашу
Из које се туга пије.
Месец је крадљивац стари
Од вајкада светом скита
Док све види и све чује
За савет га путник пита.
Којим путем сад да пођем
Хеј месече, лоло стара
Отправи ме, покажи ми
Где ми ноћас драга спава.
Да је видим бар још једном
И пољубим очи снене
Да јој кажем да ми треба
Њена рука, усне њене.
Да не одем без поздрава
И без макар две три речи
Нека чује да душу ми
Може она да излечи.
Сад кад године су
Однеле живота део
Ти месече добро знадеш
Да волех је живот цео.
А живот ко’ тиха река
Мало мисли на човека
На жеље нам скромне, мале
Сада прошле и нестале.
Хвала теби месечино
Што ми живот цели пратиш
И кад све рачуне сведеш
Опет нећеш да наплатиш.
Само твој се шапат чује
Нека живот даље тече
У времена многа, дуга
Залуталим светлост треба
За времена тежа, друга.
Ајд месече друже стари
Ти љубави мојој кажи
Да сам добро, да ме има
Па и о њој када пишем
Тад је модра месечина.
Драгојло Јовић