СЕТА

Дуг је караван облака над хоризонтом
Лутају мамурним небом ватре чађавих черги
Звезде што цакле – љубави и пијанства, срча разбијених чаша.
Попут одраза једне чежње, светлост подрхтава на површини
огледала воде, чији нам се одјек враћа као звоњава срца

Једино сам си кад остариш у једној капи,
прочиташ вечност у сузи неба на дну ока
Бол не сме никада да буде заборављен
у лавиринту неиспуњених снова
Истина сам живот једном испуни ћутањем

Тек у њеном наручју сазнах шта је жеља
за пролећем. Научила ме да поново дишем
и пустила да верујем да на самој ивици усне,
ту где почиње осмех, неће остати ожиљак старења,
већ белег пољубаца.

Жудим да одем далеко да бих могао да је поново сретнем
Да пођем, не бих ли могао да се једном вратим
Да ми је да усним у њеном сну, и да престанем да желим
Да имам храбрости да будем срећан и кад престанем да сањам
Да ми је да поново БУДЕМ,
био бих овај исти Ја
и волео Њу, исту!