Кад к’ нама просјак испружи руку
из своје с тугом саздане луке,
Пружимо тада ми своје руке,
јер само Бог зна његову муку.
Можда је ратник он био први
што срце своје у камен сазда
или добротвор што дели вазда.
Сад га убогог бездушје мрви.
Можда је болан уморан пао
и нема снаге да гордо стоји.
Можда је тужан што не постоји,
јер је сву љубав другима дао.
Пружимо руке, сви смо ми вали
које тренутак вечности носи.
Можда ће свако од нас да проси
јер руку нисмо пружити знали.
(Прочитано: 102 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.418 пута)