KAD KAŽEM DA TE VOLIM Ljiljana Tamburić

Kad kažem da te volim

Sedimo zaneseni na brzoj vrtešci sreće
Oko nas lampioni a svet se ludo okreće
“Volim te!” vičem ti na glas i nadjačavam buku
Letim pod nebom k’o oblak dok tražim tvoju ruku…

Kad kažem da te volim to nisu samo reči
To ima neku jačinu i značaj mnogo veći
Time rastačem dušu do najsitnijih kristala
I točim ti vrelu magmu iz tek puklog vulkana

Kad kažem da te volim to je toliko snažno
Sve što se život zove manje postaje važno
Diže me među sazvežđa i u orbitama vije
Boji ćelije moje i sve što bojeno nije…

Volim te – znači da umom vladaju nebeske sile
Rajska se vrata šire, tamo me unose vile
U očima trepere zvezde da te ozvezdam njima
Usnama ljubavnu pesmu pevušim anđelima…

Volim te – reči što same, kažu se u nekom transu
U njima leže zvuci i boja što nema nijansu
To znači da ljubav moja samo za tebe važi
Niko na ovom svetu od tebe nije mi draži…

Volim te – nema zamenu il neki rok trajanja
Volim te – ima primanja i beskonačna davanja
Reči se ne kažu tek tako da se tek nešo kaže
Jer one znače ljubav, koja ne ume da laže!

Sedimo zaneseni na brzoj vrtešci sreće
Oko nas lampioni a svet se ludo okreće
“Volim te!” vičem ti na glas i nadjačavam buku
Lebdim pod nebom ko oblak dok tražim tvoju ruku…

Ljiljana Tamburić

ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА – Драгојло Јовић

ПОСЛЕ  МНОГО  ГОДИНА

После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као  некад  пробуди се нада.

Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем  тихи шапат у њеноме гласу.

Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.

Да ли ја то сањам ил’ ме клетве стижу
Па очи ме драге прогањају свуда
Зашто не застанеш и било шта кажеш
Реци шта год хоћеш, ал’ немој да лажеш.

Настави са читањем “ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА – Драгојло Јовић”

HAIKU novembar 2021.

HAIKU novembar 2021.

 

Hladno predveče
magla u boji vrane ~
anđeo plače

—

Ružu u cvatu

dotiče ruka nežno ~

druga makazom

….

Sa žutog lista

šest sedam kapi kiše ~

nad mutnom barom

—-

Kakva tišina ~
hladno predveče čeka
gong vetra o san

—-

Nebo je tamno

i šuma i livada ~

iz zvezde svetlo

Настави са читањем “HAIKU novembar 2021.”

ПРОЛАЗИМО – Љубодраг Обрадовић


ПРОЛАЗИМО

Идемо уз реку, низ реку,
путевима разним у дубоке ствари.
Кораци миришу на јесен,
на зрело сунце и увеле љубичице.

Нешто се догађа у нама,
циљеви нови смеше
и идемо уз реку, низ реку.

Због новог лета и новог муцања,
због животних радости,
играмо се сами,
кујемо златни сандук,
скијамо на леђима,
а нешто се догађа у нама,
нешто пролази поред и кроз нас,
мада јесен је одавно и магла.
Настави са читањем “ПРОЛАЗИМО – Љубодраг Обрадовић”

SUDAR SVETOVA – Nenad Živković SkySeeker


SUDAR SVETOVA – Nenad Živković SkySeeker

Lica:
ON: Jedan od ko zna koliko junaka
ONA: Psiholog. U pokušaju da bezličju dâ oblik.
SLUŽBENIK: Poneki. Nebitan za priču.
SEKRETARICA: Jedini svedok. Nebitan na sudu časti.

SCENA PRVA
(U kancelariji)
ONA: Pazi, mladiću! Reći ću ti reč, a ti mi reci prvo što ti padne na pamet. Važi?
ON: Počnite… Pa, kako bude.
ONA: Dobro, idemo. Kuća.
ON: Raketa.
ONA: Raketa?!
ON: Gde su kuće tu su i rakete. Kuće se prave da bi rakete imale šta da rade.
ONA: Hmmm… dobro. Vernost.
ON: Pas.
ONA: Glava.
ON: Dupe.
ONA: Kako… Dupe!?
ON: Gde je glava tu je i dupe. Sem ako neko nema dve glave.
ONA: Mogao si da kažeš pismo. To je suprotno od glave.
ON: Pismo nije suprotno od glave.
ONA: Kako to? Novčić ima glavu i pismo?
ON: Novčić ima revers i avers. Pismo i glava su metafore.
ONA: Dobro, imaš pravo. Idemo dalje. Život.
ON: Zajebancija.
ONA: Zajebancija!?
ON: Da. Stvar koja nema nikakvu upotrebnu vrednost.
ONA: Ne bih baš rekla da je tako.
ON: Da život iole vredi smrt ne bi postojala. Blago onima kojih sada
nema, mene nema više nego njih.
ONA: Pišeš poeziju?
ON: Bilo je i toga nekad. Kome je danas do poezije.
ONA: Da, da, jasno mi je. Nastavimo. Bolest.
ON: Još veća zajebancija.
ONA: Samo jedna reč, molim te. Rekli smo, prvo što ti padne na pamet.
Patka.
ON: Riba.
ONA: Metafora ili prostakluk?
ON: Ni jedno ni drugo. Patka pliva na vodi, riba živi u vodi. Šta je tu
prostakluk? Rekli ste, suprotnost…
ONA: Dobro, dobro! Kaži mi reč koja nema suprotnost.
ON: Rat.
ONA: Kako “rat”? Zar nije suprotno od rata – mir?
ON: Nije. Svaki mir, u istoriji čovečanstva, bio je samo priprema za rat. Hladni mir, privremeni mir, trenutni mir, nametnuti mir… nema mira, samo rat, priprema za rat, rat, rat…!

Настави са читањем “SUDAR SVETOVA – Nenad Živković SkySeeker”

У МОМ ЗАВИЧАЈУ – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић


У МОМ ЗАВИЧАЈУ

У мом завичају жита позлатила,
трска им се свија од велика класа.
Пшеница златна под родом савила,
па над плодном њивом плеше и таласа.

У мом завичају гиџа ородила,
воловским колима точкови још шкрипе,
песма девојачка село разбудила,
бачве пуне непроврелим вином кипе.

Стара воденица пуна помељара,
надошла погача и мирисна проја,
Измишљене приче сеоског пољара,

Поњава се ткаје са старог разбоја.
У мом завичају сад се коло плете,
само мене нема, ех судбине клете.

Настави са читањем “У МОМ ЗАВИЧАЈУ – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић”

КАТАЛОГ – ПИСАНА РЕЧ – Живојин Манојловић

KatalogPisanaRecZivojinManojlovic

Каталог је урадио Живојин Манојловић, песник из Крушевца и састоји се од слика његових пријатеља писаца и њихових књига које он има у својој личној архиви! Ако желите да прегледате цео документ на други начин наставите са читањем. Погледајте, прочитајте и уживајте!
Настави са читањем “КАТАЛОГ – ПИСАНА РЕЧ – Живојин Манојловић”

АФОРИЗМИ – Јован Арсић Јовче – ОМАЖ


Јован Арсић Јовче, Боботе – Александровац


АФОРИЗМИ:

 

• Мафија даје гас, а нема кочницу.

• Занимљиви су али нису интересантни.

• Отварамо фабрике да се пролуфтирају.

• Они су дирнути, а народ погођен.

• Носим маску јер смрди на све стране.

• Јесу ми на око, али ми нису на срцу.

• На путу смо за странпутицу.

• Ја сам свој на свом, а они на момe.

• Ја бих напунио џеп, али исцепан.

• Није ни близу као што је било, далеко било.

DRUGI PIŠU: (Kurir.rs/Ž. M.)

KRALJ ŽUPSKOG SMEHA I SATIRE: Župljani žale za Jovanom Arsićem Jovčetom iz Bobota

Foto: Ž.M.

preminio 2. decembra

KRALJ ŽUPSKOG SMEHA I SATIRE: Župljani žale za Jovanom Arsićem Jovčetom iz Bobota

Jovan Arsić – Jovče, iz Bobota kod Aleksandrovca, jedan od najznačajnijih srpskih aforističara, narodni pisac i pesnik za decu preminuo je 2. decembra, a sahranjen u svom rodnom selu 4. decembra.

Živeo je kao samac u Bobotu i bavio se poljoprivredom, bio je omiljen u Župi i celom Rasinskom okrugu, ali i znatno šire, jer je oduševljavao publiku na brojnim nastupima u raznim kulturnim akcijama i manifestacijama. Poezijom se bavio od najranije mladosti. Radove je objavljivao na radiju, najviše u kultnoj emisiji „Karavan“ Radio Beograda, kao i u mnogobrojnim listovima i časopisima humora i satire.

U svojim pesmama opevao je aktuelne događaje u svojoj vinskoj Župi i u celom rodu srpskom. Njegova poezija je veoma efektno opisala dušu župskih seljaka – svojih zemljaka, a stihovima je sačuvao od zaborava sve što je važno i vredno u njegovoj Okeaniji grožđa i vina.

Njegov britak i oštrouman stil pogađao je direktno u srce, a kao čovek bio je velika dobričina i šaljivsko, a skroman kao svi veliki ljudi. Župljani su ga poštovali i cenili, a ostaće zapamćen kao veliki majstor svoga zanata – pravi kralj humora i satire na prostorima srpskim i balkanskim.

Dobitnik je mnogih priznanja a najdraža mu je bila Zlatna kaciga za najbolji aforizam, na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu 2007. godine. Sahranjen je u subotu, 4. decembra, na seoskom groblju u Bobotu.

Bibliografija: Župo moja, stihom opevana, 1990; Iz duše moje, 1996; Bez pardona: aforizmi, 2000; Veliki mrak velikog zapada: aforizmi, 2001; Slušajte me deco draga (zbirka dečjih pesama), 2001; Oštroumne misli: aforizmi, 2006; Život moga dede Jove: Tragom jedne istine, 2008; Naopačke, 2011; Knjiga aforizama: Prekinut je lanac kriminala, sad imamo dva, 2016.

Настави са читањем “АФОРИЗМИ – Јован Арсић Јовче – ОМАЖ”

VREDNO JE U SRCU Ljiljana Tamburić

Vredno je u srcu

Sve imalo vredno u srce će stati
Radosti i sreće, čak predeli novi
Majušno je srce al da smesti ume
U sebe sve ono što želi i voli…
Ono zna da skrije u komoru malu
Čak i neke teške neprebolne boli
Pokrije nam strepnju kada se razgoli.

U rukama sreću zadržati nećeš
Ni po kutijama sa mašnom od svile
Džepovi se pune novcem ko kamenjem
Sreću nose male na krilima vile,
Repatice zvezde što padaju s neba
Ona se raznosi kao cvetno prahje
Sreće su tačkaste bubamare zlatne.

Sve što vredi čuvaj u malenoj boci
To su eliksiri koji život hrane
Srce dušu ima koja se veseli
I male vojnike koji sreću brane
Kao mreža od pauka granica je tanka
Sva druga bogatstva… Samo luda varka
Na pučini prazna razlupana barka.

Ono što nam treba u oku je našem
I u lepoj reči koja do nas stigne
U osmehu čistom na uglu usana
U moralu koji prijatelj nam digne
U ljubavi kojom preplavi nas neko
Toliko da jako u grudima žigne.
A onda šeretski otuda namigne.

A malo nam treba… Malo kao travka
Što na sebi nosi kapi rose hladne
Ta rosa na usni može lek da bude
Kad nam misli ostanu bez poslednje nade
Poljuljaju veru razmišljanja razna
Vrednost nečeg malog onda se razazna
Kad nam duša ostane, bez ljubavi, prazna.

Ljiljana Tamburić

NEDOSTOJNA Ljiljana Tamburić

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić