Јасмина Димитријевић, чланица нашег сајта www.poezija.rs је баш активна. Она је организовала већ четврту промоцију своје две књиге: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” овога пута у Крушевцу, у Крушевачком позоришту и то 25.12.2021. године у 12:00 часова..
Зодовољство нам је јер је књига “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” аутора Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић објављена у издању Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу…
ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА Сви по некада добијемо инспирацију. Свима се по некад јави клик у глави. Свака песма има свога читаоца. Моје песме настају у првом трамвају. У трамвају путници док по мало дремају. © Јасмина Димитријевић |
ЗАЈЕДНОСа нама кроз дане
Са нама кроз ноћи Делимо осмех људима Јер једном ће и то проћи.Кроз тугу и смех Сузе и срећу Не остављамо нашу Породицу највећу. Јер сви смо ми људи Уместо светла Не брините децо С љубављу и вером © Даница Димитријевић-Петровић |
Трамвај жеља поетске душе илити ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА
– Љубодраг Обрадовић
Како настају песме? Омиљено питање свих новинара, кад узимају интервју од песника, било да је познат, било да је тек закорачио на сањани пут славе, је: Кад пишете песме? Које је доба дана или ноћи, најбоље за Вас? И на ком месту пишете најбоље песме?
А ево из прве поетске књиге Јасмине Димитријевић, сазнали смо да су за њу велике гужве, тј нека фрка, цајтнот, права инспирација… И да она најбоље пише песме у трамвају, када сви други путници желе да се још мало одморе, било да путују на посао, било да журе са посла, у свој топли дом, у своју слободицу! Да је то сасвим оригиналан приступ писању поезије, јасно нам је већ кад прочитамо наслов прве поетске књиге Јасмине Димитријевић, која је пред нама: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА“.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.“
Веома је важно у процесу разумевања песме, аутора и самог дела песника, да се зна контекст настанка песме, а и сама биографија аутора. Све то је можда битно да би се разумела поезија која је пред нама. А с друге стране, поезија која је пред нама причаће и причу о самом аутору и надопуниће биографију коју је он, сам о себи написао. Дакле, и поезија и аутобиографија су, имајући у виду да их пише иста особа, помешане, тако да заједно чини целину, нераскидиву за укупан утисак о књизи.
Јасмину Димитријевић сам упознао недавно, у лето 2019. године у Клубу КЦК. Представила ми се као један од оснивача хуманитарне организације „Чарапанско срце“ која има за циљ помоћ бoлeсној и хендикепираној деци…
Пртедложила ми је сарадњу на том плану. Ни слутио нисам тада да у Јасмини чучи притајени песник. То сам сазнао 20. августа 2019. године у прелепој башти Еџ Понто Гастро бара (Страхињева 6, Крушевац), када је Хуманитарно удружење „Чарапанско срце“ у сарадњи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, организовало хуманитарно песничко-музичко вече. Била су то традиционална ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ на којима су се чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и њихови гости срели са бoлeсном и хендикепираном децом и путрудили се да им својом поезијом поезијом и књигама улепшају тренутак.
Тада сам први пут, у току поетске вечери, шватио да је Јасмина песничка душа, већ из начина како је водила ово хуманитарно-поетско вече и изговорила моју песму ДОБРО ЈЕ БИТИ ДОБАР…
А сад је испред мене њена прва књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА“ и одмах да кажем, књига је одлична, иако је прва. Неки кажу, први се кучићи у воду бацају, али Јасмина нас је уверила да то није тако.
Ја сам то схватио пратећи Јасминин књижевни рад на сајту www.poezija.rs . Читајући њену песму НИЈЕ УВЕК СВЕ ТАКО ЦРНО, ја сам одмах закључио да је пред нама врстан и свестран писац, пун енергије и ентузијазма, који не зна за назад, док не реализује свој циљ.
Седим, испијам кафу.
Душа црна попут ње.
Слушам насмејане људе,
а мене ништа де насмеје!
……….
Није увек све тако црно,
после кише Сунце изађе!
Љубав често заболи,
али, некада се и права пронађе!
Читајући је, схватио сам, да је то суштина наших живота. Схватио сам и да је Јасмина песникиња за коју се може рећи да има штофа, да је оригинална и да једноставним стиховима описује суштинске ствари. А то Могу само добри и талентовани писци.
И поменућу песму САМОХРАНИ ТАТА, дубоко емотивну песму, која нам може измамити и покоју сузу…
Девојчицу држаше за руку.
На лицу му блажени осмех,
Као да не зна за бол и за муку.
Не знам шта ми привуче поглед,
Девојчица или њен тата.
Он нежно девојчицу у наручје узе.
Она га загрли рукама око врата.
:::::::::::::
Кад одрасте рећи ћу јој тада,
Да је мама с анђелима и да је гледа.
Носићемо руже на гробу на крају града.
Тек сад му у очима видех тугу.
Шватих да му је тужан осмех на лицу.
Тешким кораком одлази улицом,
Држећи за руку малу девојчицу.
У књизи има 35 песама, разноврсних по припадности, од рефлексивних до љубавних, родољубивих, социјалних…
Заједничко за све песме је, (осим да их је написала Јасмина) да су све песме из живота који се дешава ту око нас, који се дешава и писцу и читаоцу и да баш све имају неку поенту, неку поуку, због које их вреди прочитати. А имају и лепршавост и лежерност и дубину и лепоту, због којих Вам ја топло препоручујем да књигу прочитате, и схватићете да сте у трамвају жеља који Вас вози у срећну будућност… Бар док читате књигу!
РЕЧ О ПЕСМАМА Данице Димитријевић Петровић –
Мирослав Стојадиновић
Моја реч о писању Данице Димитријевић Петровић неће да буде неки критички осврт јер ја нисам књижевни критичар. Ово је осврт старијег кoлeге песника који има част и задовољство да да свој виђење на њено писање. Да бих могао да стекнем прави утисак морао сам да завирим у њену душу. Е тако бих почео.
Даница у ствари не пише. Њене песме су живе. Оне имају тај живи биографски и аутобиографски карактер. Рекао бих да су све у првом лицу јер излазе из њене душе и уливају се у душе скромних, немоћних, напаћених, рањених, остављених, заборављених који су на маргинама живота са једне стране и са друге топлих, племенитих, богобрижних душа које се проналазе са душом наше песникиње а онда заједно чине најбогоугодније дело да „волимо једни друге“.
Песникиња без неких великих стилских фигура, рекао бих без великог песничког израза, говори срцем и душом као лично доживљене. Она се радује сваким добром које се учини људима и нарочито деци, која знају само за немам, (немам хлеба, немам шта да оденем, немам, немам). Људима и деци која немају ништа материјалног али зато имају душу, имају срце, имају љубав, једном речју имају све богобитно што је свима нама, сваком човеку потребно.
У Даничином писању се из песме у песму примећује сигурност у изразу што нас наводи да ће у будућности да нам дарује предивне емотивне песме, којима ћемо да се надахњујемо и оплемењујемо наше душе по угледу на њу. Даница нас стално подсећа и опомиње да на свету нисмо сами, да смо ту једни за друге, да пружамо и да ухватимо пружену руку. Та пружена рука се провлачи кроз већину њених песама..
Чврсто ћу те држати и дати срце своје.“
У песми „Јер имате нас“ или у песми „Пружена рука“,
„Ниси сиромашан јер имаш моју руку“
Кроз песму „Магични дан“ Дана нас води метафорички упозоравајући нас да права срећа није потпуна ако не усрећујемо и друге.
Песникиња бодри, храбри и преживљава сваку муку, сваки проблем и невољу бoлeсних, сиромашних и одбачених, што се нарочито огледа у њеној „Хероини“, „Причи о доброј вили“, „Жени у тами“ или „Сине“. Даница је на почетку свог песничког израза али и ово што је написала довољно је да у нама пробуди оно најљудскије. Живот није потпун ако га живимо само себе ради, ако у свој живот не унесемо и део душе за друге, како нам она каже „треба да куца за друге“ који су ту поред нас и који чекају да ухвате нашу пружену руку. Хвала ти Данице што нас на то подсећаш а ми са нестрпљењем очекујемо твоје душевне, душебрижне и благодатне песме.
Мирослав Стојадиновић
ДОМ НИЈЕ ТАМО ГДЕ ЖИВИШ. ДОМ ЈЕ ТАМО
ГДЕ СИ ПОЈЕО ПРВУ КОРИЦУ ХЛЕБА.