NOVA 1999 – Dragan Milošević

NOVA 1999

Prodje godina još jedna,
Za goli puk
Nimalo mila
Nimalo čedna.

Možda je bila dobra za onog koji
Od tudjeg znoja živi i tudju krv pije,
Al’, videće sudnjega dana
Da i za njega dobra nije.

Prijatelji i drugovi
Moji mili,
Vi koji ste u ovoj noći ovde
I ma gde bili.

Zaboravite u godini prošloj
Sve muke svoje,
Nek’ vam u sećanju ostanu lepe stvari
Da vam srećniju sudbinu kroje.

U godini novoj za sreću vašu
Ne dajte zlu da vas guši,
Otvorite srce i dajte sebe
Svakoj napaćenoj duši.

Sreća nije u parama,
Zlatu i luksuzu,
Sreća je kad svojom dušom i srcem
Uplakanom detetu obrišeš suzu.

Imati bogatstva
I zdrav biti,
Ne znači dobro spavati,
Jesti i piti.

Bogat i zdrav je onaj
Koji u sebi zlobe i pakosti nema,
Bogat i zdrav je onaj koji
Bližnjima svojim samo dobro sneva.

Takvu vam sreću, zdravlje i bogatstvo
U Novoj godini želim,
Jer to će biti prava sreća, zdravlje
I bogatstvo vašim pčelama belim.

B E O G R A D
28. 12. 1998. g.

Da rata ne bude – Miško Pločić

Moli se celi svete
Da rata ne bude
Molite se ljudi, molite se žene
Da mesto raketa, mir u svetu krene…

Moli se celi svete
Da se smire svetske sile
Da ne gledaju u dvorišta tudja
I da u muzeje spakuju topove
I ostala teška ratna orudja…

Moli se svete da ne bude rata
Da lepa reč otvara vrata
Da zamuknu puške, bombe i rakete
Da u miru može da živi svako dete…

Настави са читањем “Da rata ne bude – Miško Pločić”

Писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића

Похвале увек пријају. Недавно ми је песник Милосав Ђукић послао писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића. Хвала Ђуки и Професору. Чини ми част, као уреднику часопис ПоезијаСРБ, да писмо поделим са Вама./Љубодраг Обрадовић/

Након послатог листа Бр. 17 Пезија СРБ из Крушевца мом дугогодишњем пријатељу и уваженом професору Др. Лазару Драгичевићу, добио сам његово писмо захвалности које Вам овом приликом преносим у целости:/Милосав Ђукић Ћука/


Проф. др Лазар Драгичевић

Удружење за пример

“Књиге браћо моја,
а не звона и прапорце.“
Д. Обрадовић

Имао сам част да прочитам часопис за поезију број 17 чији је издавач Удружење песника Србије из Крушевца, што ме је просто натерало да напишем неколико редова о часопису и његовом издавачу, у времену када је писана реч у немилости.

При писању мојих радова, пошао сам од мисли: „Боље је признање заслужити, а не добити, него добити, а не заслужити.“

Настави са читањем “Писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића”

Бранко Мијатовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Бранко Мијатовић, Шабац – О М Е Н И

Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку “Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.

Тако и бива. По завршеном курсу за ПКВ раднике запошљавам се као физичко обезбеђење, да бих после осам месеци добио радно место које је одговарало мојој стручној спреми. Све време пишем и објављујем у листу “Зорка”, али и три збирке песама са соцојалном тематиком: “Црни човек”, “Сновиђења” и “Зрнца Мудрости”, које , као што су моје старије колеге предвиђале,од којих сам учио (Никола Девура, Оскар Давичо, Крстивоје Илић, Милић Станковић, Момо Капор, Иван Глишић и други) бивају забрањене и повучене.

Због свега тога 1984. године уписујем Филозофски факултет, катедра за књижевност, у Београду који завршавам у редовном року са највишом оценом, а потом због потребе предузећа и магистрирам на одсеку за Технологију за обраду метала на Машинском факултету.

Настави са читањем “Бранко Мијатовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”

PITAM SE – Dragan Milošević

PITAM SE

Nešto se sa mnom čudno dešava.
Zašto je u mojoj glavi Tvoja glava?
Nešto se sa mnom čudno dešava.
Zašto mi ne daš sna kad’ mi se spava?

Pitam se , zašto kad spavam
Drugi san  osim Tebe nemam?
Pitam se, zašto i kad sam budan
Samo o Tebi  ljubavi snevam?

Oh kad’ bih znao zašto stalno razmišljam o Tebi?
Oh kad’ bih znao zašto Te moje srce priziva k’sebi?

Kao u svim vekovima prošlim Ima odgovor,samo jedan.
Volim Te, draga si mi i Tvoje ljubavi sam žedan.

Majka Te takvu rodi da budeš za me’ boginja prava.
Zato mi je Tobom prepuno i srce i glava.
Настави са читањем “PITAM SE – Dragan Milošević”

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

Све реке, одувек, ка ушћу теку,
а таласи полако жеље ми односе.
Никако да загазим у исту реку,
и схватим шта таласи доносе.

Све мислим, променићу свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, спотакнем се опет,
проклетство од мене не бежи.

Истине ми полако вену,
заблуде су све веће и веће,
а ја још чувам успомену,
на прохујале дане среће.

Још гајим у срцу спокој,
стихови ми доносе души мир.
Све мислим: Свако има сан свој,
љубав још увек покреће свемир!
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”

БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш

БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ

Клонили се рђавих сретања,
отимали oд злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих ћутњи.

Тражили су светла луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.

Сутра су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал још крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

KAD SUZE PRESAHNU (III) – Jasmina Dimitrijević

KAD SUZE PRESAHNU (III)

Tmurno leto , zle godine , pogibelj se opet sprema.
Mladost srpsku rov sad čeka , ali straha kod nje nema.
Bistar pogled u očima , preko noći zrelost dođe ,
kada srcem braniš grudu i nesreća svaka prođe.

Doletele crne ptice nevolju im tešku slute.
Crne ptice grabljivice , zacrnile njine pute .
Nad Srbijom spustile se neke tamne strašne sene ,
toga leta sve što nikne odmah brzo i uvene.

A ni leto nije bilo kao što bi znalo biti .
Kao da se uplašilo neda suncu izlaziti .
Oblaci se nakupili , sad i kiša pada hladna
po kaljuži spotiče se i baulja vojska gladna .

Ostavili sva oruđa , sad ih čeka ljuta kama.
Ne boje se oni smrti , neće biti večna tama.
Sećaju se Obilića , ista krvca njima teče ,
u boj snažno oni idu , pogibiju srpstva spreče.

Boj kosovski i sad živi , sveti Lazar snagu daje .
Nek se loza ta nastavi , neka srpstvo večno traje.
Gledaju se samo nemo i svi znaju šta ih čeka ,
presušiti nikad neće ta životna srpska reka.

I druge je sem Srbije zla sudbina zadesila .
Ratni vihor buktao je Evropa se zapalila.
Neki kičmu neće sviti ispred jačeg osvajača ,
frontovi se mnogi prave , ko je hrabriji nek nadjača.

Настави са читањем “KAD SUZE PRESAHNU (III) – Jasmina Dimitrijević”

PESMA – Dragan Milošević

PESMA

Pesma je Otac, Sin i…
Pesma je zemlja, vatra, vazduh i voda.
Pesma je stari hrast, leptir
I sve ono iz Nojeve barke što hoda.
Pesma je prvi plač, poslednji dah,
Pozno doba i mladost.
Pesma je tuga, ljubav, bol i radost.

Настави са читањем “PESMA – Dragan Milošević”