Кроз витраже беле светиње, где боје
залазеће тмине с појутарјем трну
изворени звуци с звоника покоје
безизлазе душе, прошлост грешну, црну.
Мислио сам, нема незнабожних жена
под покровом овог пресветога храма,
све док не угледах сјај најлепших зена.
Дубоких к’о бездан, ил’ најгушћа тама.
Први пут је видех! Жена сва у белом
кроз припрату ходи као чежња смерна,
главе прекривене непрозирним велом.
Да л’ је можда мучи туга неизмерна?
Витки облик мамног тела и заноса
задивљеним гледом пратих до иконе,
којој она као појутарју роса
подари из ока сузе смерне, боне.
Тај чин благословен у срце ме дирну.
На груди сам нежно привити је хтео.
Случајно кроз Царске двери „прота” вирну.
Снаге ми нестаде, или нисам смео?
Литургија поче и све би у реду
све док не осетих, над главом ми бдије
мач Дамоклов скривен у њеном погледу.
Дах слутње несташне поче да ме мије?
Крај би Служби Светој, она очи скрива.
Прилази ми смерно и пољупцем сочним
предуго ми руку дрхтаву целива.
Окрзну ме на трен погледом порочним.
Да л’ проклети данак када су се срели
погледи призвани миложудним зовом,
ил стрелу Амора што срце прострели,
па заруди с чежњом непристојном, новом?
Од тада је виђам на кораку сваком
у храму и парку…Осмехом све зари.
Понекад прошетам и њеним сокаком.
Слушам, како нежно свира на гитари.
Једном после Свете службе приђе мени
са сузом у оку што зри неутешна.
Порочним очима милује ми зени
и прозбори тихо, „ Оче ја сам грешна…”
„Госпођице драга, ја вас љубит’ могу
као сестру врлу, а не као жену,
јер сам душу своју завештао Богу.”
Срочих реченицу, лажну, неискрену.
„Без вас не постојим.Грешна сам, јер волим”.
„Све су моје мисли посвећене вама
и због тог вас чежњом срца чедног молим:
не гасите ватру заруђеног плама!”
С Божанском врлином стално живех, али
тад ме опхрваше нека чулна хтења.
Зар свештено лице сме да побудали,
ил’ то Господ само шаље искушења?
Залуд су молитве што опросте ишту,
метаније силне с клањањем до пода.
Херојски сам „пао” на мамном попришту.
Потомак сам гордог адамовог рода!
