БУДИ ПЕСНИК – Борисав Бора Благојевић


Борисав Бора Благојевић на промоцији 2019. године у Крушевцу


БУДИ ПЕСНИК

Буди песник и …
Погледај где и ко сунце скрива
Од славуја песму прихвати у руци
Исплачи речи када су у грлу
Удави рибу када споро плива
Пожури брод безименој луци
И понекад заусти коју псовку врлу

На погребу суза осмехом  заврши
Никад рањив не иди у сутра
Имај данас у перу и челу
Буди мужјак у постељи сврши
Љуби само у маглена јутра
Буди сликар а сликај је белу

Буди песник и …
Не памти много кад те други лаже
Састављај љубав из безброј комада
Ореол славе нека те не хвата
Увек слушај шта ти срце каже
Дубоко укопан увек си громада
Златан ланац носи ради ручног сата

Настави са читањем “БУДИ ПЕСНИК – Борисав Бора Благојевић”

ПРОЛЕЋЕ КАСНИ – Борисав Бора Благојевић

Говорио си Боро да је највећа срећа када се друг друга сећа ~ Ја те се Бане Моравски радо сећам. /Бранко Мијатовић/

ПРОЛЕЋЕ КАСНИ

ПРОЛЕЋЕ КАСНИ ЗИМА ЈЕ ЈОШ ТУ
И НИШТА СЛИЧНО НИЈЕ КАО ПРЕ
ЈОШ УВЕК ПАТИМ ВОЛИМ ЈА ЊУ
И АКО  ЗНАМ ДА СВРШЕНО ЈЕ СВЕ

 

ПРОЛЕЋЕ КАСНИ ЗИМА ЈЕ ЈОШ ТУ
И снег у марту убија дан
То задње вече то тако боли
А бела пахуља топи ми длан

И НИШТА СЛИЧНО НИЈЕ КАО ПРЕ
Ни време ни људи ни ноћи ове
Само слике прошлости се врате
А глас самоће зове ме зове

ЈОШ УВЕК ПАТИМ ВОЛИМ ЈА ЊУ
У тами сам суза понека
И песма тиха опрости опрости
Однесе је живот као нека река

И АКО ЗНАМ ДА СВРШЕНО ЈЕ СВЕ
Још увек патим волим ја њу
И ништа сије слично као пре
Пролеће касни зима је још ту

Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ КАСНИ – Борисав Бора Благојевић”

СВИЊА ТРАЖИ МУЖА – Миљко Шљивић

Решила свиња да тражи мужа,
тражила с кућом, нашла је пужа,
ал’ кад су једно крај другог стали,
ману му нашла – много је мали.
Тражила даље па срела коња,
и одмах рекла ,, прави је шоња” ,
па онда овна, ал’ рекла свима:
,,Њега не желим, рогове има” .
Јарац јој често доноси цвеће,
она га неће – много мекеће.
А после јарца срела магарца,
њему одговор у писму пише:
,, Ја те не желим, лењ си превише”.
Медведа срете, јак је и снажан,
ал’она рекла:,, Прави се важан” .
Почела свиња и да се гоји,
тешко јој сама да звезде броји,
па једно вече у себи рече:
,, Ипак ми вепар најбоље стоји” .

ЉУБАВНИ ЈАД МЛАДОГ ЂАКОНА – Душан Комазец

Кроз витраже беле светиње, где боје
залазеће тмине с појутарјем трну
изворени звуци с звоника покоје
безизлазе душе, прошлост грешну, црну.

Мислио сам, нема незнабожних жена
под покровом овог пресветога храма,
све док не угледах сјај најлепших зена.
Дубоких к’о бездан, ил’ најгушћа тама.

Први пут је видех! Жена сва у белом
кроз припрату ходи као чежња смерна,
главе прекривене непрозирним велом.
Да л’ је можда мучи туга неизмерна?

Витки облик мамног тела и заноса
задивљеним гледом пратих до иконе,
којој она као појутарју роса
подари из ока сузе смерне, боне.

Тај чин благословен у срце ме дирну.
На груди сам нежно привити је хтео.
Случајно кроз Царске двери „прота” вирну.
Снаге ми нестаде, или нисам смео?

Литургија поче и све би у реду
све док не осетих, над главом ми бдије
мач Дамоклов скривен у њеном погледу.
Дах слутње несташне поче да ме мије?

Крај би Служби Светој, она очи скрива.
Прилази ми смерно и пољупцем сочним
предуго ми руку дрхтаву целива.
Окрзну ме на трен погледом порочним.

Да л’ проклети данак када су се срели
погледи призвани миложудним зовом,
ил стрелу Амора што срце прострели,
па заруди с чежњом непристојном, новом?

Од тада је виђам на кораку сваком
у храму и парку…Осмехом све зари.
Понекад прошетам и њеним сокаком.
Слушам, како нежно свира на гитари.

Једном после Свете службе приђе мени
са сузом у оку што зри неутешна.
Порочним очима милује ми зени
и прозбори тихо, „ Оче ја сам грешна…”

„Госпођице драга, ја вас љубит’ могу
као сестру врлу, а не као жену,
јер сам душу своју завештао Богу.”
Срочих реченицу, лажну, неискрену.

„Без вас не постојим.Грешна сам, јер волим”.
„Све су моје мисли посвећене вама
и због тог вас чежњом срца чедног молим:
не гасите ватру заруђеног плама!”

С Божанском врлином стално живех, али
тад ме опхрваше нека чулна хтења.
Зар свештено лице сме да побудали,
ил’ то Господ само шаље искушења?

Залуд су молитве што опросте ишту,
метаније силне с клањањем до пода.
Херојски сам „пао” на мамном попришту.
Потомак сам гордог адамовог рода!

ZVER-Dragan Milošević

ZVER

Srbijo, majko naša, iz srca naših ispevana.
Srbijo, majko naša, krvlju tvoje dece protkana.

Tvoga tela gladna, zver opet na te kidiše
I krvi tvoje dece željna je da siše.

Krv našu traži, krv će našu zver i dobiti,
Al nijedan kamičak tebe neće zdrobiti.

Naši dedovi na turske sablje krv dadoše.
Naši očevi od švapskih kuršuma padoše.

Naša braća u drugu veru se odmetoše.
Neki pak sebe drugim narodom prozvaše.

Mi koji ovde ostasmo, naša mila mati,
Znaj da ni travku tebe nećemo dati.

Nek zagrize zver I čeljust će joj biti slomljena
Jer krv je naša od granita i čelika
Iz tvojih bujnih nedara sastavljena..

Tako velika zver nas može progutati.
Al znaj mila mati ,da ni tada i nikada,
Srpstvo u nama neće zaćutati.

I otrovi zveri nam ništa neće moći.
Nek zna zver da ćemo svojim mačem
Lakše do njenog srca doći.

Zaurlaće zver, počeće sama sebe klati.
Znaj Srbijo, da te i mrtvi nećemo dati.

B E O G R A D
08. 02. 1999. g.

Бука без мисли

 

Не волим све и сваког,
ето, не волим па ми судите!
Но то и није нека тајна,
нити новост велика јер на лицу ми све пише,
свака бора, једна прича, једна истина.

Не волим, али и не мрзим.
Не оправдавам, али и не судим.
Само, за Бога милога, мислите!
Мислите својим умом таман
у њему не било ништа. Ваш је!

Погледајте некад у себе и видећете
да бука која долази и бес који се излива
није увек и нужно туђи производ.
Или мислите да савршени човек
не може бити бесан на себе?

Не може савршенство од ума да звечи
као хиљаду звона или као бездан
кад врати ехо свега што смо му подарили?
Ма дабоме, где ће савршенство
да се бави трицама и кучинама
и производњом беса и несносне буке.

Настави са читањем “Бука без мисли”

Лесковачки културни центар расписује КОНКУРС за најлепшу песму написану на дијалекту

БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић


БУКВАМА

Зуцнеш ли само
све звезде пашће,
а влати зора
зарасти у маховину.

Поломљена гора
плакаће за мртву тишину,
а тишина биће одјек
далеких истина
и бол невина
од стрела борових иглица.

Зуцнеш ли само
Плакаће шума растиња,
пробијена светлом,
између две букве,
од кoлeна  па навише,
а чудна белина,
тек дoлeтела на пропланак,
настојаће да пукне
у налетима бесним
где зној мирише
ко потоци суза
потопљени смех.

Па зар не схваташ срно,
застала у лету,
да си погођена одавно
и да ти је судбина
већ скројена.
Тебе само грч чека,
а могла си бити и вољена
ко звезда
у прскозорје рано,
ко у лето тиха река.

Настави са читањем “БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић”

TRAG DUŠE – Јasmina Dimitrijević

TRAG DUŠE

Bez traga otišle sve radosti moje,
dušu mi još tišti neprebolna rana.
Dok zlačano Sunce kupa perivoje
ovo je tuđina meni nepozvana.

Postala sam mala uplašena ptica,
koja svoju sudbu sada gorko kune.
Nesrećnoj gitari kojoj fali žica,
pa negde u uglu samrtnički trune.

I dok jeca žica negde mi u glavi
u mojoj blizini lica razdragana,
svako od njih nesto u veselju slavi,
a ja kao slepac na rubu bezdana.

I tako mi dani utonu u noći
Bez videla oko da progleda neće
Gde se duša vije da li ću još moći
Da preletim gore do usrdne sreće.

Gde me srce vuče do predaka praga,
i uzletim snažno , da sačuvam traga.

Настави са читањем “TRAG DUŠE – Јasmina Dimitrijević”

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ

Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести, повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,, Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.

Настави са читањем “СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”