ДОБРИЦА – Љубодраг Обрадовић
Аутопортрет Добрице Максимовића
ДОБРИЦА
Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!
А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.
И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!
А све на крају испадне тако просто,
кад историја будућности пресуди.
Котрљао се низбрдо за животом,
сад пред њим клањају се људи!
Добрица добро поклања,
данас кад похлепа влада светом.
И тражи излаз из таквог стања,
трагајући за сопственом планетом.
Добрица немиром пали васиону,
горе бакље вечности ко на длану…
Све се учини за љубав праву,
ону што мирише на брескву рану.
НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ – Љубодраг Обрадовић
Љубодраг Обрадовић говори своју песму 1975. г. Забележено на магнетофону.
НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…
Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.
Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.
Моји потези су незграпни,
моји поступци очајни.
Дављеник се за сламку хвата,
а мени пена смета,
ја не видим сламку.
А напољу киша лије
плава ко моја сета,
зелена ко моји идеали.
Много је на свету очајника,
море је мени сличних,
море плаво…
ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић
ZA KONKURS MOJSINJSKA SVETA GORA.
ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА
скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој
за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство
све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи
иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије
осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади
Настави са читањем “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић”
MOJSINJSKA SVETA GORA – Jasmina Dimitrijević
OVOM MOJOM PESMOM ŽELIM DA VAS PODSETIM DA JE OSTALO JOŠ MESEC DANA ZA SLANJE PESAMA ZA KONKURS MOJSINJSKA SVETA GORA.
MOŽDA VAS OVA MOJA PESMA INSPIRIŠE😀
P.S.PESME ORGANIZATORA I ČLANOVA ŽIRIJA NE ULAZE U TAKMIČARSKI DEO.
MOJSINJSKA SVETA GORA
Miomiris gorjem tamjana se širi,
plamičak na sveći lagano leluja,
povetarac gorom vekovima piri,
u lepoti tihoj sve cveta i buja.
Tek granulo sunce, nosi zrake svoje ,
ulepšana sjajem, blista sva planina
u pobožnom biću molitve se roje,
glasnija od reči čuje se tišina.
Zarasle su staze, nigde nema puta,
dugo ljudska noga ovde bila nije,
i zver ovde može lako da zaluta;
ova sveta gora, mnoge tajne krije.
Manastire drevne i crkvišta mnoga,
ovde vekovima ljubili smo Boga.
Настави са читањем “MOJSINJSKA SVETA GORA – Jasmina Dimitrijević”
БЕСКРАЈ / Милићу од Мачве/ – Љубодраг Обрадовић
Љубодраг Обрадовић
БЕСКРАЈ
Милићу од Мачве
Небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а земљи приговара,
дух генија који рајска врата отвара,
а колоне прогнаних у сећању гнезди.
Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања!
Са судбином нема погађања,
у вечност одвезоше га небеске чезе!
Најбоље сања и никад се не умара,
звезде далеке у космосу док трепере.
Србија одавно кожу на шиљак бере,
али моћнима никад врата не отвара.
Еј Милићу, од поносне Мачве,
у Крушевцу ти је смирај душе!
Снове не могу зликовци да ти руше,
ни идеју свету, кад је четка зачне!
Тихи огањ разумом клија,
светли ореол слика прошлости!
Оног ко га у срцу угости,
вечност ће истином да опија!
Настави са читањем “БЕСКРАЈ / Милићу од Мачве/ – Љубодраг Обрадовић”
NIKAD NEĆU SHVATITI – Mirko Popović
moram svratiti ponekad
u tvojim zaboravima ostao je
miris pelargonija
МИЛОСРДНИ АНЂЕО
МИЛОСРДНИ АНЂЕО
Опет је март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне пре деветнаест лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.
“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.
“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.
Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.
Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.
А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану.
А Српска је душа велика ко небо,
Изнедрила Теслу да планета светли,
Давала туђину кад имала није,
У генима мог рода, не отми ичије.
И Март ће да прође, ал памћење не сме,
Да силници моћни рушише нам земљу,
Гађаше возове, пијаце, Милицу на ноши,
Растурише све, ал’ нам душа оста,
Да се са злом бори, да дочека госта.
А времена памте да је Балкан врео,
Да несреће многе баш одавде крећу,
Али земља моја све стоички трпи,
И још чвршће држи Лазареву свећу.
Драгојло Јовић
(П.с. Писано на деветнаестогодишњици нашег страдања.)
СМЕЈ СЕ – Љубодраг Обрадовић
Песму говори Лидија Ужаревић
СМЕЈ СЕ
Смеј се,
док стојим
у тишини без дна,
а река односи
ваздух мисли у
космос?
Смеј се.
Желим твој смех,
ко земља сунце.
Смеј се.
Волим твој глас,
поругу из језика,
мача без сјаја.
Смеј се.
Убиј ме.
Хоћу ту смрт,
ко огањ суво дрво.
Смеј се.
Ко вода ватру,
угаси ми пепео снова
и иди на југ.
Празнина…
Куд ћу сад очајник ?
У срцу ми зима пара уздах врео,
копа раку бубањ у ноhи.
Севни муњо.
Одлепи мраку сузу из ока.
Данас пуче једна жица – Драгојо Јовић
ДАНАС ПУЧЕ ЈЕДНА ЖИЦА
Данас пуче једна жица
На срцу ми рану створи
Кад о знању и знаности
Полу писмен проговори.
Па отровне стреле шаље
Тамо где ме тешко боли,
Да у корен мога стабла
Сипа отров што све гори.
Где баш мене нађу
Идиоти и кретени,
Ал` тешко ће зграду моћну
Да облате сутерени.
Бој се бије од рођења
Част и образ не дам ником,
Не могу ме ућутати
Педигреом нити виком.