Добродошли!
СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ
Гледају ли очи, што желе да виде ,
ил их тјера неко, гријехове да нађу ,
како ли је њима, кад у живот скупе,
свеколике лажи, у велику крађу.
Кад бих биро што бих хтио,
око не бих био,
радије бих вријеме,
нози поклонио.
Лутао бих свуда, пењао по стјењу,
обишао градове и луке
и ништа од тога ја не бих видио,
нит питао очи, је ли било бруке?
Драги читаоци, суграђани и сродници, дужни сте да памтите своје претке и сећања преносите на потомке, како то рече проф. др Лазар Драгичевић. У овој години навршава се 100 година постојања Цркве Св. Петке у Здравињу и изузетна ми је част ако сам успео да вам овај наслов дочарам у целости. Црквена општина Здравињска је исто што и њен верни народ. Користим прилику да се најискреније захвалим рецензенту, лектору и свима који су допринели да дође до реализације ове књиге. /Аутор – Милосав Ђукић Ћука/
Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.
Зар само тако? Приђеш и носиш,
ни једне речи, нит’ ветра хуј?
Знам да је жетва, мораш да косиш,
ал’ зашто када још нисам руј?
Све донедавно и ја сам био
Богу угодан и само њен.
Љубио силно, превише пио,
па од човека постадох сен.
Сада сам просац небеских тмина
што мами давно изгубљен дан
и све што бејах поста тишина,
пурпурном срцу нестали сан.
И звери знају праштати туго,
кад души жељној утоле глад.
Она је друго, јер памти дуго.
Казна је моја, чемер и јад!
Молим те смерно „вољена” друго
умини мало, стани на трен!
Видиш да болан нећу још дуго,
ал’ све док волим остаћу њен.
Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.
[wp_show_posts id=”74377″]
Дошли неки тешки дани
суморни, сиви и безлични
сваки личи на претходни.
Облаци тмурни надвили
и сунце и људе
што тумарају без лика и гласа.
У гомили сви исти
отупели једва корачају
по земљи што још памти
трагове крви и витештва.
Човек мањи него икад
немоћан у бесмислу
отупео у безизлазу
меље га време и бреме.
Настави са читањем “Тешки дани – Данијела Јевремовић”
Daj mi Bože Atlasovu snagu,
da ja zemlju na Olimp odnesem,
pred bogove, da joj skinem ljagu,
svojom rukom zlo sa nje d’otresem.
Daj mi Bože Atlasovu snagu.
Sa zlom krvlju neću da se mirim,
nit’ da ljubim đavolje im skute,
hoću svetom ljubav da proširim,
da zlotvori u nemoći ćute.
Sa zlom krvlju neću da se mirim.
Bože dragi Erosa probudi,
tvoja milost nek s’ nebesa lije,
iz pehara što nam svima nudi,
kap ljubavi da svako popije.
Bože dragi Erosa probudi.
Настави са читањем “Olimp”
И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ
Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала.
Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све на тенане да удесим.
Напело ме баш да будем песник
У неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник
Јевањђелске вечите теме.
Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота већ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.
Отићу ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано,
На пут са дубоким преумљењем.
3а мном ће остати гомила смећа.
Плодоби мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.
Сам Господ знаће реч да ми цени
Његова нек је прва, потоња и права.
Па кад одмори награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.
Настави са читањем “И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић”
ОТКУЦАВА ТИШИНА
На пешчаном сату
Пешчано време и даље
Отиче.
Уз звуке песка
Сиве су улице, сиво
је време и делује
Даље уз звуке.
Сива је боја јесени
Овог сивог живота
У нама.
Сиве су и долине
Са сивим густим
Јесењим маглама
Што тону у сиву реку
У тишину.
Сива су и сва нова
Јутра
Порука тишине.
Откуцава тишина.
Настави са читањем “ОТКУЦАВА ТИШИНА – Ратко Тодосијевић Баћо”
Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твомтелу,
можда и не слутиш док пролазишградом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.
Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапуће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд знате.
А ако застанеш, окренеш се мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.
И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.
Настави са читањем “ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић”
PLIMA
U noći dah…
Nema razloga za strah.
U oblačak si dva ptića ugnjezdio,
Sve zvezde dušom prigrlio,
Na krilo,
Moj svet posadio.
Rasutim dodirima
Korake po koži budiš,
Zanemele otkucaje pesmom mamiš.
Igra bez granica…
Pesmu peva moja žila kucavica.
Utišavam zore
I želju prostranu kao more.
Svuda si ti…
Omamljuješ mirisom božura,
Skrivaš se
U ogledalu iza mog osmeha;
Vazduh te je u svoju priču utkao,
Tebe u snove uvezao…
I tamo gde te nije bilo,
Sad te ima…
Suton… Sunce zalazi…
Plima nadolazi.
© Dragana Nikodijević Živković
Настави са читањем “GODINA ŽUTOG MASLAČKA – Dragana Nikodijević Živković”