OČI MOJE-Dragan Milošević

OČI MOJE

Oči moje bolje da vas nema,
ne bi videle užase rata;
budućnost kobnu sudbinu sprema
voljom “dušmana” brat ubi brata.
Oči moje bolje da vas nema.

Pismo njeno pročitao ne bih,
u rovu punom barutnog dima,
u kome mi ljuba poručuje
da drugoga voli, da drugoga ima.
Pismo njeno pročitao ne bih.

Decu mi voljenu drugom vodi,
dušmanu što na rat huška brata;
zverima danak u krvi godi,
silom ruše pandorina vrata.
Decu mi voljenu drugom vodi.

Malo im naše bratske je krvi
pa nam i decu zli uzimaju;
u venama im caruju crvi,
zato poroda svoga nemaju.
Malo im naše bratske je krvi.

Ratne strahote, luda beznadja,
kada mi se sav život uruši;
prizivam zrno grudi da gadja,
prekine muke nevinoj duši.
Ratne strahote, luda beznadja.

Drugi krvare, zrno me neće,
sudbina moja tako je htela;
duša se ka praznom domu kreće,
bez razuma u ljušturi tela.
Drugi krvare, zrno me neće.

U lednom domu, mukloj tišini,
bez deč’je cike, umilne buke;
ne znajuć šta drugo da se čini,
ja pesmom svojom olakšah muke.
U lednom domu, mukloj tišini.

B E O G R A D
6. April 2o22. G.

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД

Деси се понекад,
младићу,
да лута,
да је сам,
да му се не живи.

Деси се често.

Такође се деси,
младићу истом…
Да док лута,
док је сам,
док му се не живи…
Да на улици око девет,
спази девојку
наслоњену на киоск
и приђе јој
и упозна је,
рекавши
и ја читам баш те новине.

Да, деси се и то,
истина ређе,
али деси се…
И мени се десило
и ја сам те упознао
и сад сам срећан.

Сећаш ли се ти
тог сусрета нашег?

Памтиш ли и ти,
улице којима смо ишли тад
до мог стана?

Знам ја да се сећаш,
та мораш се сећати!

Настави са читањем “ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић”

СРЕЋА – Душан Комазец

Ако си ноћас уснила снове
у којим, тугом плави нас плима,
сети се да нас још сретних има
у мору хтења, по којем плове

две беле лађе с товаром среће,
на којим нема „путника слепих.”
Сети се, дана „будућих,” лепих,
пролећа, што нам на раме слеће.

Ако је твоју душу дотакла
туга, вољених само од Бога,
тад сузу пусти рад’ срца свога.
Нек’ зажубори, није од стакла,

да се разбије,замени с другим.
Срећа је, када срећу на пола,
ил’ неке неме тренутке бола
с вољеним, делиш ноћима дугим.

Завршно вече фестивала „Златна кацига“ 2022.

Поводом 1. априла, Светског  дана шале, у биоскопу „Крушевац“ 1. 4.2022. године одржано је завршно вече Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“, на коме су додељене награде и признања. Организатор манифестације је Културни центар Крушевац, а покровитељ Град Крушевац. Ове године Фестивал “Златна кацига” је прославио свој јубилеј – тридесет година постојања. Завршно вече и уручивање награда одржани су, традиционално, првог априла, на Светски дан шале и  рођендан највећег српског комичара свих времена Крушевљанина Миодрага Петровића Чкаље.


Завршно вече Фестивала је отворила директор Културног центра Виолета
Капларевић


Након директорке Културног центра, публици се обратила градоначелник
Јасмина Палуровић

Поводом три деценије постојања, тема овогодишњег Фестивала је управо ЈУБИЛЕЈ. Пуних тридесет година Крушевац окупља духовите људе из читавог света који својим радовима у форми карикатура, афоризама, песама, прича покушавају да реше енигму шале и хумора и приближе их јавности.

Ове године, 225 аутора из 46 земаља света послало је 453 карикатуре, 20 прича, 23 песме и 715 афоризама. О квалитету радова у писаној форми одлучивали су Александар Стојадиновић, Саша Милетић и Братислав Костадинов. Жири за ликовну форму чинили су Дарко Дрљевић, Саша Димитријевић и Бранислав Миљковић.

Јубиларну Златну кацигу за причу „Јубилеј орангутана“по одлуци стручног жирија, добио је Драгиша Павловић Расински из Крушевца, члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ.
Настави са читањем “Завршно вече фестивала „Златна кацига“ 2022.”

Војниково писмо мајци

Мајко, моја мила!
надам се да те моје писмо
затиче у здрављу
и да су сви наши добро.

Очи склапам уморне, бесане
Када се ноћ отима од дана
крик се камени у њима
а нема краја на видику.
Нема видика.

Каква је то сила која човеку
оставља само бол, увреду и трпљење?

Шајкачу носим на мртвој глави
Јаук се чује!
Дању јауче камен, а мрак је проплакао
Ту смо сад сви и живи и мртви,
ни живи ни мртви

О кад би се могло – из понора у небо!?

Предасмо земљи мртве без опела…
Беше то мимоход мртвих ногу
Хоће ли ко ставити крст од два уломка гране
и изрећи хришћанске речи на гробу за опрост?
свима који су раштркани по свету и по гробљима

Туђинама измучено срце хтело би натраг у колевку
Када од бола загризем песнице комад чеснице усним,
ко да ми пружаш

А недељу ником и ничему не дам
Сваке недеље смо зај`но
и све је као некад и сада не постоји

Ако икако узмогнем, па се вратим
желећу само једно – да ти руке топле изљубим
захвалан за сву нежност што ми икада даде.

Воли те твој …

ЗНАШ ДА ВОЛИМ ТЕ – Градимир Карајовић

ЗНАШ ДА ВОЛИМ ТЕ

Буди крај мене
Да те милујем,
Свакога дана да се радујем,
Дођи  молим  Те,
знај да волим Те.

Ја сам срећан
Само крај Тебе,
Нисам ни ја, знај,
Никог  вoлeо,
Тако као  тебе љубави.

Буди крај мене,
С Тобом желим све,
Моје срце куца за Тебе.

Настави са читањем “ЗНАШ ДА ВОЛИМ ТЕ – Градимир Карајовић”

Ako poželiš – Jasmina Dimitrijević

Ako poželiš

Ako nekada poželiš
da me negde odvedeš,
odvedi me na obalu mora.
Šetajmo bosi
dok ispraćamo dan na počinak.
Ako nekada poželiš da mi kupiš cveće,
odvedi me na zelenu livadu.
Zakiti mi kosu crvenim makovima.
Ako nekada poželiš
da mi naslikaš umetničko delo,
odvedi me na vrh planine.
Naslikaj me
okupanu  sunčevim zracima. .
Ako nekada poželiš
da mi napišeš pesmu,
povedi me u svoje snove.
Napiši najlepšu pesmu
o našoj ljubavi.
Ako nekada poželiš
nešto da mi pokloniš….
Pokloni mi svoje srce.
Ništa mi vrednije ne treba.
Настави са читањем “Ako poželiš – Jasmina Dimitrijević”

ТРЕНУЦИ – Андреја Ђ. Врањеш

НИКАД

Да је птица не би био ноћна, ко би видео његов лет?

НОВО

Поред љубави и мржње,
требало би измислити нешто треће, веће,
можда човек не би именом пао,
можда би се из себе украо.

ПРАВДА

За неке опасност,
за друге олакшање,
тешко досегнута,
на небу звезда.

Кад једном са висине падне,
осветли људску нискост.

Настави са читањем “ТРЕНУЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”