ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД – Љубодраг Обрадовић

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД

Деси се понекад,
младићу,
да лута,
да је сам,
да му се не живи.

Деси се често.

Такође се деси,
младићу истом…
Да док лута,
док је сам,
док му се не живи…
Да на улици око девет,
спази девојку
наслоњену на киоск
и приђе јој
и упозна је,
рекавши
и ја читам баш те новине.

Да, деси се и то,
истина ређе,
али деси се…
И мени се десило
и ја сам те упознао
и сад сам срећан.

Сећаш ли се ти
тог сусрета нашег?

Памтиш ли и ти,
улице којима смо ишли тад
до мог стана?

Знам ја да се сећаш,
та мораш се сећати!

Слушали смо плоче
које си волела,
пили кафу и причали,
ни сам не знам о чему…
Нешто без везе о љубави,
о томе како је случајна…
Јер да нисам лутао
и да ми се није живело,
јер да ниси новине куповала,
баш тог јутра,
баш у том киоску,
не бисмо сад пили кафу
и не би уз музику,
припијени једно уз друго,
маштали о овако
глупим стварчицама…

Сећаш ли се?

Сећаш ли се нашег првог пољупца,
који ми је открио твоју вечност
и сећаш ли се оне луде ноћи,
у једном хотелу,
кад си стидљиво засветлела
лепа и нага…

Сећаш ли се?
Ја се добро сећам сад
и увек ћу се сећати
дуња зрелих,
на снегу тела
и очију боје кестенова,
које су блистале у тами,
као очи мачке…
Ја ћу се увек сећати и суза,
док си од среће плакала
и тела ти топлог
и вулкана у игри
и уздаха и јецаја…

Ја се свега сећам,
нарочито сад,
кад сам само војник,
а ти далека дуња једра.
Нарочито сад,
кад се по сву ноћ знојим,
маштајући о теби,
о новом сусрету,
о шетњама и загрљају…

Нарочито сад,
кад сам сам,
а ти недостижни циљ,
а ти недостижно све!

Да, ја се свега сећам сад
и увек ћу се сећати,
хтела ти то,
или не!

© Љубодраг Обрадовић

М. Милосављевићу,
Лучко 1974. године