A tek me čeka ledeni talas
U očima se još kriju proleća,
odavno precvetala i svela,
dok zenice čuvaju radosti tajnu,
ispod crnila tananog vela.
Mrežnjače su moje pune maslačaka,
poput balerina razigranih,
pod trepavicama još skrivam slapove,
od nekih suza neprolivenih.
U telu držim pljuskove letnje,
iz sutona julskih dana
i avgustovska purpurna jutra,
kristalnom rosom okupana…
Pod kožom još osećam mravinja legla,
kako se životom pune,
Još se kroz udove rastežu žile
i ritam daju k’o strune.
U kosi i noktima, boje slonovače,
naziru se jesenje pege,
na terakotu podseća me koža,
usahla od životne žege…
U skutu spavaju plodovi jeseni,
da me sačuvaju žudnje,
da budu uteha pogledu samotnom
za dane naredne, sudnje.
A tek se očekuje dolazak dana
hladnijih od ledenog groba,
kad se zatvara života ciklus,
k’o ciklus godišnjih doba.
Imam na licu osmeh, k’o dete,
što se raduje svemu,
nemam pred zimu koja dolazi,
ama baš nikakvu tremu.
Moje su oči, koža i kosa na ovaj susret spremne;
Osmehom umem grejati misli
kad hladni talas krene.
Ljiljana Tamburić
