У припреми је часопис ПоезијаСРБ број 20. – Пошаљите своју поезију!

Поштовани песници, У припреми за штампу је Часопис за поезију – ПоезијаСРБ, број 20. Часопис за поезију ПоезијаСРБ издаје Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца.

Ауторски хонорар за објављивање у часопису нисмо у ситауацији да платимо! Ако сте са тим сагласни пошаљите нам своју поезију за наредни број часописа ПоезијаСРБ на мејл: poezijasrb@poezija.rs у wordu или odt формату на ћирилици уз једну Вашу фотографију и место у коме живите и стварате, најкасније до 1. априла 2023. године. Задржавамо право да уредник часописа одабере песме које ће бити објављене у часопису. Сваки песник чија се поезија објави у Часопису за поезију ПоезијаСРБ може бесплатно преузети електронску верзију часописа у пдф-у са следећег линка  ПоезијаСРБ.

Очекујемо да ћемо БРОЈ 20. часописа ПоезијаСРБ представити до краја јуна 2023. године, прво у Крушевцу и на сајту www.poezija.rs, а касније, ако прилике буду погодне, на промоцијама у Ћуприји, Лесковцу, Ћићевцу и другим градовима и местима Србије. Настави са читањем “У припреми је часопис ПоезијаСРБ број 20. – Пошаљите своју поезију!”

ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ

Шуштало је  време, у годинама од бола,
векови су прошли,  прошле су и наде,
народ један победе губио,
тужан, трошан, прешо у баладе.

Истеран испод неба, некуд зури, гледа,
хтели би да  престане  о њему и глас,
што имао  у прошлом  остало,
њега тражи спас.

Кад би знао завршити по мукама ход,
остао без курса, луке, брода , мора,
згужвано доба ко да вечно траје,
он још воли, из небеских гора.

06.08.2022. године

Настави са читањем “ШУШТАЛО ЈЕ  ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

Света Богородица Почоева – Мирослава Смиљанић

У Град Сталаћу, прецизније у Стеванцу је 5. 8.2022. године, поводом обележавања 5. августа 2020. године када је освештана пронађена црква Свете Богородице, одржан црквено-поетски догађај када су уз присуство бројних верника, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ читали своју поезију. Овај матине поезије организовала је Мирослава Смиљанић из Град Сталаћа која је и читала своју поезију. А поред ње своју поезију читали су и Миљко Шљивић и Градимир Карајовић из Крушевца. Градимир Карајовић је забележио и ове фотографије…Света Богородица Почоева

Пре неколико година Рача Јефтић, који је пронашао више цркава, у потоку, у Стеванцу, пронашао  је Свету Богородицу коју је означавао само камен. Земља на којој је, поклонила је Верица Ђорђевић из Сталаћа. Црква је била само један камен, те је Радмила Хаџи Стојановић, донела сто, прекрила га црвеним чаршафом и на столу ставила малу црквицу коју је донела из Грчке. Позвала је мене, пријатеље, рођаке и попа да освешта ову светињу 5. августа 2020. године.
Било нас је двадесетак гостију, поп је читао литургију. Затим је било послужење.

У Томашевском потоку има црква Свети Арханђел и припада истој културној баштини.

 

О, како је лепа
ова наша Србија
Пуна цркава, манастира
Пуна тих културних догађаја
Ту је наша културна баштина
То је наша Мојсињска
Мала Света Гора.
Настави са читањем “Света Богородица Почоева – Мирослава Смиљанић”

ЧЕКАМ – Живота Трифуновић

ЧЕКАМ

Ноћ је већ одавно почела.
Седим у парку на клупи,
мисли ми некуд одлутале.
Благи поветарц их разноси.
Гута их бука аутомобила
и повремени жагор пролазника.
Са неба месец умилно гледа
док јата звезда намигују.
А ја чекам и чекам,
можда ће ипак доћи?
Сетиће се овог места,
протеклих дана и вечери.
Није било то тако давно,
још су свежи трагови,
још све мирише на њу
и ово место и оклина.
Не, не могу заборавити
ни један тренутак,
а ни сусрет, пољупце…
Да ли је могуће, питам се,
да се љубав тако брзо гаси?
Зар се не може добити нова шанса?
Није било никаквих разлога
за растанак, чежњу, патњу…
Не знам шта се десило,
све тако изненада, брзо…
Наша љубав беше као варница,
Изненада засија, па се угаси
и неста заувек.
Не знам, можда се покаје,
па ми се опет врати…
И ја ћу и даље чекати,
увек у исто време
и на истом месту,
у парку где смо се упознали…
Све дуже ћу је чекати,
дуго, дуго…
Можда заувек!

Настави са читањем “ЧЕКАМ – Живота Трифуновић”

BESANE NOĆI

Besane noći, proklete, vrele,

lažljive senke dušu mi mame,

sve moje želje tiho su svele,

nasloni glavu na tuđe rame.

 

U beskraj gledam dok zvezda pade,

pogledom svojim nebo obgrlim,

o Bože sveti dal’ ima nade,

da je samo još jednom zagrlim.

 

A jutro dođe krijući zlobu,

smeši se podlo mojoj samoći,

bez srama kroči u moju sobu,

i reče tiho: ona neće doći.

 

O zvezdo sjajna da li si znala,

istinu bolnu što mi ne reče,

ona se noćas drugome dala,

poljupci njeni drugoga leče.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ


ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА

Док кочија сва у злату,
по каљавом гази блату,
ципела у њој вози,
на господској финој нози.

Та ципела, у том` трену,
баци поглед по терену,
и прозору када приђе,
ту опанак стари виђе.

Гледа  у њ`га из близине,
па му рече са висине:
„Е мој рођо, јадан био,
што си тако заглибио“?

Наружи му све од реда,
и каза му да је беда,
да га лоша срећа прати,
што по блату грдан млати.

Но, кочија ход  устави,
јер се у кал ту заглави,
и њен газда кад изађе,
ципела у глиб нађе!

Са господске ноге спаде,
па у блату и остаде,
ту се њена раскош сврши,
и богатство сво распрши.

Али нога од сељака,
из блата се изварака,
он опанак свој очисти,
јер, биће му од користи!
Од тад`, прође и пет љета,
а опанак  још се шета,
па тим путем кад наиђе,
он ципелу ону виђе.

И ако га још реч пече,
што му онда, она рече,
ал`му ипак, ње би` жао,
кад  је нак`у угледао!

Ко год има сво бога`ство,
па западне у немаштво,
не треба му теже клетве,
нит` му има црње жетве!

Опанак се тада сети,
да тај усуд сваком` прети,
па с`њом нехте` да се спрда,
већ продужи  преко брда!

А ципела, после свега,
ето, дође до ничега,
и у блату ено оста`,
ко је мудар, њему доста!

Настави са читањем “ОПАНАК  И  ЦИПЕЛА – Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ”

ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић


ОЛУЈА

Зацрни се небо, црне слутње носи
Задрхтало сунце, узбурка се море
Крвавог нам ножа живот нам доноси
У несанку нашем крваве су зоре.

Вековне громаде те тврђаве славне
Уточиште беху од свих зулумћара
И за вас спасење у прошлости давне
Одроде што нећеш Божијега дара.

Па крвавим ножем ти нас кољес опет
Крстом ко се крсти,  ништа га не боли
И српски је народ као Христос распет
А ране му леце божји апостоли.

У пустим кућама дал кандила горе
Огњиштима древним угасисте огањ
Покровом нам црним утрнусте зоре
На згаришту само нагорео пањ.

Крваве жртве, поља, небо и цркве
Пламени пути смрти у вечни живот
Убијате децу, руке вам крваве
Нећемо вам опростити свети кивот.

Која то безтијелност вама овлада
Сладост пронађосте у крвавом пиру
Целом српском роду да угасне нада
Злотворите смрћу као своме хиру.

Опраштамо худом све туге у нама
К’о Христос на крсту што  опрости свима
Заборав у нама не прогута тама
Олуја се памти чува вековима.

Ранили сте недра млеком што  вас доје
Плаче небо, земља, узбурка се море
Опустеле цркве да ли још постоје
Да светица Блага осветли поноре.
Настави са читањем “ОЛУЈА – Даница Димитријевић Петровић”

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић

КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ

Зашто сте нам деци узели животе
Убили у трену дечји дан и сан,
Крвавих руку сад лутате светом,
Дрхти Српско Срце над судбином клетом.

Чијом руком своју милујете децу
Или оном истом што сте нашу клали,
Пробуди ли вас у ноћи крик Српске Мајке,
Што јој дете распористе,
Мртвом челу крст урезасте.

Где ли у човеку живи звер
Или у звери човек се крије,
Како ли живи под овим небом
Неко што само  мрзи,
Камом и маљем жељан да убије.

Кад би могла да исприча Сава
Колико сте српских ви посекли глава,
Вековима реком плутају телеса,
Јасеновац плаче криком до небеса.

Крвнички сте занат изучили добро
Кроз вене вам змијски отров тече,
Из звери ће се једном пробудити човек
Бог вам неће дати да кољете довек.

Нек по лепој вашој змије гнезда праве
Док крвници тумарају светом,
Тражећи негде мало бистре воде
Да са руку сперу крв Српске слободе.

Настави са читањем “КРИК СРПСКЕ МАЈКЕ – Драгојло Јовић”

БЕСКРАЈ – Љубодраг Обрадовић

БЕСКРАЈ

Милићу од Мачве


Небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а земљи приговара,
дух генија који рајска врата отвара,
а колоне прогнаних у сећању гнезди.

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања!
Са судбином нема погађања,
у вечност одвезоше га небеске чезе!

Најбоље сања и никад се не умара,
звезде далеке у космосу док трепере.
Србија одавно кожу на шиљак бере,
али моћнима никад врата не отвара.

Еј Милићу, од поносне Мачве,
у Крушевцу ти је смирај душе!
Снове не могу зликовци да ти руше,
ни идеју свету, кад је четка зачне!

Тихи огањ разумом клија,
светли ореол слика прошлости!
Оног ко га у срцу угости,
вечност ће истином да опија!

Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Вечни живот је – вечност која у сликама зрачи
и нас овде и бескрај горе, греје твојим делом!

Настави са читањем “БЕСКРАЈ – Љубодраг Обрадовић”