Добродошли!
Ajde sine, vreme je da staneš,
slnce žarko na zapad zaodi,
od mehane treba da se maneš,
nego snajku doma mi dovodi.
Lele majke, neću da te čujem,
lepo Lenče neće bude naša,
golemu ti bolku ja bolujem,
otide si pri Stevu udbaša.
Puče puška, svatovi se zbraše,
cela mala na noge se digla,
svi ašlaci pesme zapevaše,
što je Lenče pri udbaša stigla,
Da se dignem, zašto da se spremam,
ću da ležim da se okamenim,
osim Lenče drugu ljubav nemam,
ja za drugu neću da se ženim.
autor
Jovica N. Đorđević
16.8.1984. umro je Duško Radović,
Srpski književnik, pisac, pesnik, aforističar, novinar, urednik dečjih emisija na radiju i televiziji, dečjih časopisa i TV serija.
Duško Radović rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu. Porodica Radović potiče iz Čačaka, gde je bila viskoko cenjena kao čestita, prosvećena i vrlo obrazovana. Otac Uglješa je po profesiji bio železničar, a deda je bio prota u Čačku, tako da je Duško od najranijeg detinjstva povremeno provodio dane u Čačku kod dede. Majka Sofija je bila domaćica poreklom iz Niša, iz porodice Stefanović.
1928. godine porodica se seli iz Niša za Suboticu gde Duško završava osnovnu školu i 6 razreda gimnazije. Školovanje je nastavio u Beogradu studirajući filozofiju. Po završetku rata postao je izvođač književnih radova i pisao je: skečeve, aforizme, najave, odjave, humoreske, pesme, priče, scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Radio je u listovima: “Zmaj”, “Pionir”, “Kekec”, bio je glavni urednik “Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik jednog od najboljih listova za decu u Evropi, “Poletarac”, novinar “Borbe” i od 1975.-1983. godine urednik Studija B. Širokim narodnim masama je poznat po emisiji “Beograde, dobro jutro” u kojoj je od 1976.-1983. godine publiku zabavljao aforizmima koji su objavljeni u tri knjige i prodati u 300.000 primeraka. Napisao je veliki broj knjiga od kojih su neke prevedene na engleski, ruski, nemački i druge svetske jezike.
Najpoznatiji aforizmi Duška Radovića su:
JEDNOM I NIKADA VIŠE
Sutonom ranim,šetali kraj reke,
dok joj vetar čarlij’ o u kosi;
šapt’o stihove pesme joj neke,
kad se toga seti oko zarosi.
Videli se tad’ i nikada više,
ostala bolna srca zaljubljena;
nema da ko nekad, suze joj briše,
kraj njega bejaše presrećna žena.
Krijuči pogled ljubila ga nežno,
život je u stvarnost ponovo vraća;
rastanak njihov stiže neizbežno,
nevera se gorkim suzama plaća.
Od kad otišla nesrečan je post’o,
deo mu srca večno kod nje ost’o.
Настави са читањем “JEDNOM I NIKADA VIŠE – Jasmina Dimitrijević”
VERUJEM
Verujem, da s neba, u mene gledaš,
osećam kako me maziš,
pokrovom svojim kriješ mi greške,
na moju poniznost paziš.
Pod tvojom ikonom klečim, Presveta,
bezgrešno lice ti ljubim,
oproštaj tražim, znam da sam grešna,
pred tobom svu gordost gubim.
Desnicom rukom pišem, Milostiva,
i ikone Svetih slikam;
Napišem li jedno pogrešno, slovo,
za kaznu neću da pitam…
Ako sam molitvu skratila duplo,
nemoj mi oproštaj dati,
ogrešenu dušu u sebi nosim,
zanela sam se, mati.
Sina si rodila da sve nas spasi,
Jovanu, ruku si dala…
A on ti pokloni ikonu svetu,
da bi ti rekao hvala
Trojeručice, što sijaš iz rama,
zaleči stradanja moja,
znam da opraštaš, na sebe primaš,
grehove, ne zna se broja.
Verujem, da noću savet mi daješ,
dok snove zemaljske snivam,
kako ću sutra s lakoćom čudnom,
da ime tvoje prizivam.
Verujem, da snagu verniku nudiš,
daješ mu ono što traži,
saginjem glavu, u zemlju gledam,
a ti me duhom osnaži.
Ljiljana Tamburić
DA LI VREDI ČEPRKATI
Kad’ nam prošlost bude skrita pod prašinom zaborava,
možda suza jedna pita, kada kapne sasvim sama:
Dal’ žalimo, Il’ smo život, započeli neki novi,
da’l je suza vrelih potop, dovoljan da sve obnovi?
Možda jedan uzdah glasni, vrati srcu treperenje,
pa zapita dušu setnu, zagnjurenu u smirenje;
gde nestade neprebolno iz kutije obećanja,
ona slika iz mladosti, skinuta iz žutog rama?
Da li vredi čeprkati, kidati od sebe niti,
smeš li onom što je prošlo, ponovo se približiti
jer mi više nismo isti, posivesmo u traženju,
ispralo se naše vreme, zaglavljeno u čekanju.
Ljiljana Tamburić
PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU
Настави са читањем “PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU”
otvaraš knjigu
s tamom toneš u rasute
boje zemlje
u tebi je dušni dan
bezlična vječnost
s kojom u dodiru
raspukne nar iza kuće
( Posvećeno uvaženom prof. Branku Mijatoviću)
Što me Bože život tako kruni,
čijoj rukom ruku da ogrejem,
zašto hodam po tananoj struni,
kako sreći mogu da se smejem.
Zašto plaču moje oči klete,
zašto moji nad sudbom mi ćute,
nečije sam valjda i ja dete,
da me majka privije na skute.
Da umiri tugu i gorčinu,
bez ljubavi meni duša strada,
nek pokloni osmeh svome sinu,
pa da umrem bez tuge i jada.
Već odavno sa tugom se borim,
u očaju molim svetog Boga,
da mi vrata nebeska otvori,
da kraj sebe imam nekog svoga.
autor
Jovica N. Đorđević
Спремах се за опело звезданом угарку
срца што дрхти у колевци молитвених шака.
На стази жеље слутим те по кораку,
а ти гнездо изнова свијаш као гугутка
испод капака из овог пробуђеног мрака,
у који ме сан о срећи заувек утка.
Уздаси моји просе искру последње наде
као испод крова цркве под који све свете побра.
Када би за мене постала јава и из света опсена
у загрљај ми пала са сетним кишама октобра.
Да не мисли на крај, када би ова вечност могла.
У песму сам те закључао док немир ми за вратом дише.
Знаш да је у мени туга запретана, као грумен душе на јастуку,
том леглу несаница, где си, од мог погледа, осмех постајала.
А теби је свеједно што те још увек један човек сања,
и руку твоју тражи, да га у ново пролеће одведе.
Све је у времену, том музеју наше прошлости, записано.
Из напуштене тишине зјапи крик у круни од трња заборава.
На обали покајања остајемо сужњи својих самоћа.
ПЕВАЈ САД
Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
стварност је увек сурова.
Певај сад, кад ниси више млад,
о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.