Рука

Жарко мој – Сунце моје!
Све је као у најцрњем сну.
Проклет био сан и дан у који усних.

Врисак, ја у пољу,
глас о погибији.
Лице изгребала, чупа косу.
Сирота твоја мати,
у груди се буса и запева.

Пратила ме на црн пут,
са кога не желех да се вратим.
Да те нађем и кући доведем.
да те оплаче и са`рани.

Волове у јарам, па друм под опанке.
Рудоња и Јаблан, ко да пут знају,
доведоше ме у Срем.
У тој раки, до које, као у магновењу,
дођо`, усуда прстом вођен,
њи` три`ест, у три реда
поређани и затрпани.

Угледам у трећем реду,
на чарапама шара,
коју ми показа мати, иста.
Зелену кошуљу у којој си пошао у војну.
У малом џепу пронађо` слике,
писма и ситнице.
Руку ти милујем. „Руко моја!“
Па је љубим. „Рано моја!“

Одлучене душе, од Бога милост иштем
док успомене из мене вриште.
Псујем и небо, што ми те дало,
и земљу што ми те узе,
и ситну проју уз коју стаса.
Псујем, али без гласа.

Ето мене Жаре,
да ми, сине, не будеш сам.

У вајату ме нашли.
Обешеног.
Од туге.

НАДА – Зоран Јовановић


Љубодаг Обрадовић је показао књигу НАДА – Зорана Јовановића – ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕО ПРОГРАМ!

НАДА

Празна оста кућа мог прадеде
прозоре јој умивају кише,
на тавану попуцале греде
Само трешња још увек мирише.

Огњиште је давно угашено
у оџаку сад се гнезде вране
по дворишту блато расквашено
Само орах болно шири гране.
Настави са читањем “НАДА – Зоран Јовановић”

ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш


ВЕСНИЦИ

посвета ТИНУ,

Моји су песници, обични људи,
масних шешира, зараслих брада,
што  сањају снове, топлих боја,
спавају по клупама лучким,
испод попрсја, превараних хероја.

Учесници свих истина, свих дилема,
изгибија и проблема,
свога  дела оријаши.

Не волим песнике салона, високог сјаја,
они знају да пишу,
али  не осећају арому, просутог џема,
његов су потрошили траг,
мириси, отменог АРМАНИ парфема.

МОЈИ СУ ПЕСНИЦИ ВЕСНИЦИ.
Настави са читањем “ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”

NA KRAJU DANA – Ljiljana Tamburić

NA KRAJU DANA

Kad se na kraju dana
setim imena tvoga,
nadam se smiraju duše
u noći što se prikrada…

A možda mi i neki nemir
ko senka na rame legne,
pa kunem sumrak crveni
i sunce što u san pada.

Dal si me uopšte voleo
i dal ja voleh tebe?
Pitanja nosi vetar
ka horizontu zlatnom.

Odgovor visi negde
da njime mučim sebe,
levo i desno beži,
ko glasno od sata klatno…

Da li si bio srećan
i dal sam srećna bila?
Život se poigra s nama
pa negde netragom nesta.

Evo me, tužna sam danas
ko lasta pokislih krila,
naslonjena na stablo
već sasušenog bresta.

Nisi mi rekao zbogom
a nisam ni ja tebi…
Nadam se da sam ti nekad
bar malo nedostajala.

Dok razmišljam o tome
nešto se u meni ledi
Pitam se je li ljubav
uopšte i postojala…

Lj.T.

SAD SE NE GINE KAO NEKADA – Ljiljana Tamburić

SAD SE NE GINE KAO NEKADA

Zaplače nebo, prazničnih dana,
dok se zastave dižu
Padaju suze na spomen ploče
i kvase vence od ruža
U vazduhu se oseća barut,
kolone mrtvih se nižu
Sećanje puno hvale i slave
u nedogled se pruža.

Pognutih glava, zahvalna rulja
ćuti i gleda u travu
Može li sebi da se oproste
ravnodušnosti gresi
Retki su danas oni što časno
i uspravno drže glavu
Još manje onih što bi sačuvali
ono što braniše preci.

Eh, naši stari, junački sinovi
Srbija nije vam ista
Došlo je novo, moderno vreme,
za nju se više ne mari
Deca ne znaju kako pobediše
kaplara hiljadu trista
I kako može uz ljubav za zemlju
bezbolno da se krvari.

Dignute zastave na jarbolima
lelujaju se na vetru
Ostale su nam slike i mape,
granice čuvane krvlju
Priče o Mišiću, Putniku, Stepi
i Karađorđević Petru
Stihovi palima na krajputašima
zakorovljenih u grmlju.

Sad se ne gine kao nekada
i srce ništa ne vredi
Krv nije više tako crvena
ko što je prošloga veka
Danas se kidiše na nemoćnoga
da um se od toga ledi
Odavno beše prsa u prsa
i čovek na čoveka.

Podcenjena je junačka slava,
hrabrima prošlo je vreme
Prvi su ginuli nosači zastava,
al za njih ordenja nema
Za koga će se pisati stihovi
kad horda u pohod krene
Nad glavama nam ubice sede,
željne lepote Edena.

Ljiljana Tamburić

СТАНИЦА ЗА ОСТАВЉЕНЕ – Жељко Перовић    

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Када је човјек млад на њега се не примају ни боли, ни ожиљци, али старост немоћна стрпљиво чека док јој живот по лицу боре просипа! Али додје вријеме када осјети потребу да добротом накупљеним годинама узврати, да им се за живот захвали! У овој сам пјесми понављајућу строфу истакао и нагласио да су младости године немирни покретачи, а старости умножене крај наслућују.
Смрт је нежељена пратиља која тијело од настанка на растанак спрема!

     СТАНИЦА ЗА ОСТАВЉЕНЕ     

Уморна ми душа од ћутње 
Као цвијетак без воде увела,
Задрхтала у самоћи тијела,
Од чекања мој дух мре.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште,
Желе да кренем
Путема знаним,
Да трагове драге очи наслуте.

Сјетим се прије него сване
Да живот преварим,
Застанем и предложим
Да мјењамо кораке
За преостале дане.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.

С муком наставим даље,
Главу подигнем
Зору да пробудим,
Осврнем се и угледам
Стакленасте погледе
Који ме у стопу прате.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.

Од сјаја зажмирим,
Окренем главу и наставим
Путем сузама покапаним
До станице за остављене,
Жељезне од сунца капије златне.

У мени године немирне
Као јесење лишће шуште.
Желе да кренем
Путем знаним,
Да трагове драге, очи наслуте.

На клупу нећу да сједнем,
Кораке успорим, па нагло застанем
Неком да засметам,
Да ме гурне да посрнем
И падом већу бол осјетим,
Снагу да потрошим
А себе животом казним! 

Један песник – три песме – случајно одабрано из архиве сајта!

[random_post content_type=”content” included_ids=”8926,74216,63421,63410,63359,63349,63044,63266,63260,63211,63131,63060,63048,63046,63016,63010,63960,63908,62867,62771,62743,62706,63044,62472,62554,63638,62737,62779,62960,63202,63171,63176,62916,62908,62906,62893,62890,62878,62862,62859,62856,62832,62821,62817,62806,62745″]

OBRAZ

Milije je ljud’ma tamnovati,
na dnu gliba trulo gnezdo sviti;
iz mulja se bolnom radovati,
pred raspuklom zorom obraz kriti.

Još je slađe vojnu vojevati,
kada drugi zbog njih zalud gine;
da l’ se mogu još ljudima zvati,
kada nikog i ne zovu sine.

Pa me boli dušu im alavu,
tuđe bitke tako gordo slave;
pa od marve ja okrenem glavu,
da mi obraz čist ne okaljave.

Draže mi je samom samovati,
nek na pragu duša odrveni;
nego kaljav ljud’ma gazdovati,
da mi obraz zbog njih pocrveni.

autor
Jovica N. Đorđević
23.12.2023g.

Нова -Здравка Пап

Прошлост ме зове
будућност ме тражи
не знам, шта да радим,
ако се вратим
мораћу да патим
ако останем
морам све да заборавим
будућност ме зове
само њу да пратим
име ће ми ново дати
да ли ћу моћи
све из почетка
само ће рећи
то је она нова
неће више да пати.!