Имала сам један диван сан
у коме сам сусрела своју душу.
Били смо тако блиски и повезани
да је цео свет стао у тај тренутак
у коме смо се спојили.
Одвела ме је стварност
када је распршила његово присуство
и оставила празан простор у тишини.
Био је то сан за којим сам потајно чезнула,
који сам будна сневала и нeстрпљиво поново желела.
Био је то сан из кога нисам желела да се пробудим
и угледам стварност која ме чека.
Јер та стварност ме је гушила
и одузимала сваки мој разлог за срећу.
Та стварност постала је ноћна мора
из које сам желела да побегнем
у вечни спокој сневајући мој живот
у коме за руку држим моју душу.
И сада када сам будна,
моја душа и даље лута.
Тражи поново онај тренутак,
када је свет стао
и ми смо били једно.
Знам да ћу наставити да сањам,
да се враћам у тај свет снова.
Јер у њему сам пронашла мир
и бескрајну срећу
која ми стварност ускраћује.
ФРУШКА ГОРА – Душан комазец
Ноћца бесловесна, ја вечити момак
звиждућем мрклином, мисли ми се боре:
Да л’ призвати ветар чији сам потомак
да заједно са њим ћарлијам до зоре?
Праскозор нигдином! Душа ми се вучја
у раснутку опи сред Фрузијске шуме
неистечним врелом мирисног озвучја.
Бехаром што цвате за душу и хуме.
Сред уснулих ива где тишина бруји
мамим нежни шапат утихнутог врела.
Негде у даљини чују се крагуји!
Да л’ је феникс овде ник’о из пепела?
Јутарње појање молитава кајних
Јеванђељем ките манастирска звона.
К’о утук на поход безверја нехајних
растаче се свето миро са икона?
У жубору рајном сафиром се плави
Дунав, чије лађе стижу из далека.
Вребам ону нашу, да се опет јави
срећа, што је лепа само док се чека.
Једино су овде свезали ме ланци
где младином месец душе нам опточи.
Где се опеваше сви ђачки растанци,
коло, берба грожђа, вино кад се точи.
К’о плетиља туге кад утихне звездан
чежња, нежна варка у снове се мрести,
без слутње да јутро извориће бездан.
Премало је душе за тол’ко „прелести”.
Ништа ми не могу беспућа и сене,
нити сузе вреле, бездушнице мушке.
Лепоту сам њену уткао у зене.
Тамо крај дунава, испод горе Фрушке!
КУКАВИЦА – Андреја Ђ. Врањеш
КУКАВИЦА
Она кукала, он слушао.
Није се чула више,
пронашао је мртву,
испод крошње старог храста,
себи докукала.
Часопис за поезију ПоезијаСРБ бр. 22.
У дворишту КПЗ, Мајке Југовића 12. одржаће се 11.7.2024. године у 19 часова промоција часописа ПоезијаСРБ број 22. На промоцији учествују аутори заступљени у часопису. Промоција се реализује у сарадњи Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Културног центра Крушевац.
Download Настави са читањем “Часопис за поезију ПоезијаСРБ бр. 22.”
Један песник три песме – Весна Јаковљевић
Један песник – три песме!
БИОГРАФИЈА
Весна Јаковљевић, рођена у Смедереву, 20.02.1971. Поезијом почиње да се бави 2022. године. Децембра 2022. године издала је прву збирку песама под називом “КРЗНО ВУКА”. У августу 2023. године, представља се првим романом, који се базира на истинитом догађају, од називом “АНЂЕОСКО ЛИЦЕ” и прву књигу песама “ГРОМ”. У октобру исте године збирком песама “ПЛЕМЕНИТО СРЦЕ” као и осталим књигама представља се промоцијом одржаној на међународном сајму књига у Београду. Добитница многобројних признања у Србији као и Словенији, Италији. Маја 2024. године, роман “АНЂЕОСКО ЛИЦЕ” преведен на енглеском и као пета књига раширена је у целом свету на платформи “АМАЗОН”. 28 година живи и ради у Италији, где слободно време посвећује писању поезије.
Osluškivanja;Jovana Živković
Osluškivanja
Koliko sam puta zastala i zaćutala
Ćutke pitala
Ćutke i odgovarala
Koliko sam se puta o svoje srce i telo oglušila,
Nisam poslušala….
Tudje sam osluškivala,
A svoje ranjavala,
Koliko sam puta rekla neću više
I reči svoje ne zbog samopouzdanja
Već ljubavi pogazila,
Koliko sam puta ostala nedorečena,
Da bih tebi reči svoje dala,
Toliko sam puta ostala sama,
Toliko sam puta ostala nema,
Toliko puta sam ostala tebi verna,
A sebi večito ranjena žena,
I u tvojim očima lakoverna,
Očajna a ipak samo žena,
Krhka i nežna žena,
Hodajući po staklu, netaknuta, nerasečena,
Toliko sam više uprkos svemu tebi dala
Razgovetnosti, priča, rolerkostera i parada,
Razigranu dušu i srce koje se nada,
Al’ uprkos svemu sve je šarada,
Strah dubokih rana od nesrećnog pada
Ali tada sve što je bilo spakovano je u
jednu suzu što sušila je hlad,
I jedno sunce što gori sve pred sobom,
I jedan cvet što cepa i razdire sve slojeve zemljine kore,
Eto toliko sam puta ja udarila o dno podzemnog Hada,
I poljubila ikonu čistoga grešničkog slada,
Videla beline blistavog stada,
Reči koje celivaju,
I dete koje u meni strada,
I šta sam dobila tada, a šta sada…
Spajam dve večnosti u nebesku tajnu,
I sada a i tada znala sam
Da tebi sve što sam pružila dala sam iz svesnog nehata…..
Ne žalim jer krivica je u onom koji strada,
A pobednik je onaj koji nema rana,
A ako sam zbog svoga roda i osećanja ona koja strada,
Kriva što svoje srce nisam sačuvati znala,
Nek osude me na trista okova i stuba stida i srama,
Svoja sam i tvoja i Božanska tajna,
Samo sam im ovakva kakva jesam kriva i javna…Jovana Živković
SPOZNAJA
Ljubav se ne kupuje
shvatih to dockan
sunovratih se u bezdan bola
duša se moja rascjepa na pola
samo sam željela da budemo jedno.
Ljubav je san i java u jednome dahu
život predadoh tebi
ludilo obuze sve misli moje
voljeti znači kosmosu se predati
u stalnoj borbi za osmjehe tvoje.
Pokloniću ti sva mora svoja
sve planine Nebeske
sve one rastu za tebe u meni
prostranstva daleka gdje um se gubi
dodir tu granice ne pozna
kapima zlatnim orosiću oči tvoje
samo za jedan tren da budu moje.
Pokloniću ti rijeku
koju ću za tebe u okean da skrojim
rijeka živi od izvora ka ušću
moj život će da prkosi zarad ljubavi
do tvoga bića stići ću usprkos prirodi.
Zauzadaću potoke
koji se skrivaju u vrletima
donijeću ti divlje cvijeće
koje raste na najvišim vrhovima
lovorom cu ukrasiti čelo tvoje
pobjednik svih mojih stremljenja ti si.
I šta na kraju kada shvatih
da sve je zalud, svaki korak,
svaki moj dah zaleđen osta
pokušaj da zauzdam tvoju dušu
odniješe vali, divlji i crni
srce si davno drugoj darivao
ljubavlju se ne trguje
ona puteve sama pronalazi.
Shvatih da zalud bjehu
sve žrtve i tlapnje moje
sva stradnja i Tantalove muke
da srce ide gdje ono želi
da sam uludo prevrtala pećine i špilje
ti si sebe poklonio onoj koja nije mrela
a moja krv ostade da vri
valjda je tako sudbina htjela.
НЕКА БУДЕ -Здравка Пап
Нека буде што бити мора!
У грбу нека се окрећу душмани
и нека им душа израсте у трње,
нека се распадају у казни!
Нека се следе
руке и ноге
кад крену на пут,
поносне, јуначке,
слободарске земље!
Помози, Боже,
не дај душманину
да се радује и рађа
на гробовима наших јунака!
Нека се чује
како проклиње мајка,
што се роди човек
без срца и душе!
DUŠE
(za sve usnule drage ljude)
Kada životno parče izmrvim celo
dok usnama poslednji dašak ubirem
poleteće duša da napusti telo
dok oči u strahu ka nebu upirem
I hoću da spoznam gde duša mi ište
ugledam ravnice beličastog sjaja
na oblaku svijem maleno ognjište
sveto Bogom dano moje parče raja
Da ugledam jasno obrise svog puta
anđeoska pesma nek mi korak prati
da mi grešna duša nigde ne zaluta
nek molitve moje Svevišnji prihvati
Pa da sretnem milu povorku što hrli
voljene mi ljude što se srećni smeju
poleteće duša duše da im grli
osmehom će svojim mene da ugreju.
autor
Jovica N. Đorđević
22.06.2024g.
Усамљена -Здравка Пап
Кад ми дођеш
ти позлати срећу
светлошћу из душе
и радошћу из срца.
И прислони образ
уз то моје лице,
па ми реци лепо:
да сам твоја ружа.
Загреби по души
ко пупавац по трави
и пронађи радост
у срцу што плаче.
И немој ме никад
изгубити из вида
и увек се сети
како моја душа
вене усамљена.