Добродошли!
ДОДИРНИ ПРСТИМА
Додирни прстима немире
И прве сиједе у коси
Удахни нове свемире
Нек вода страхове носи
Додирни уздахом образе
И ово уморно чело
Нека минути пролазе
Док трне читаво тијело
Додирни сузама врхове
Безбојних јагодица
Нек сперу боре, године
Са овог увелог лица
Ко вино пије у славу Божју,
Помоз му Боже и слава Божја
ВИНО И МИ
Ако је вино благословио Бог,
Шта ту лоше може бити?
Зависи од карактера мог –
Можемо се сви напити,
А могу и сам пити, а жедног
оставити брата свог.
И једног и другог на претек има…
Кад пијемо сви
Језик се развеже,
Ал душу словенску нешто притиска
Па, или се ређа песме ниска,
Ил нам се плаче –
Јер нас стеже.
О крсној слави, кад поодмакне,
Пијемо вино славећи Бога
И свеца тога
свако се такне
Само се домаћин, шкртица, сети
Трошка свога.
Жена је бројала поједене сарме
Као и много других залогаја
И добро је знала
Да муж мери количину вина
Што попи му родбина.
„Кад ти ја дођем на славу твоју,
Вратићу ти више“
Мисли шкртица
И, уз широк осмех, назор ведра лица –
Кришом уздише.
Некада сам пушио “57”, читао “Спорт”, играо томболу. За ужину – четврт хлеба и троугласти јогурт , увек с оним осећајем једноставне среће , као да нам ништа више није требало.
Слушао сам рок. Рибљу чорбу , ЕКВ , Парни ваљак , Смак… Бајагу. Те мелодије су биле наш бег, наша слобода. Навијали смо за Партизан и Звезду , свом душом и телом , сваки гол као да је био корак ближе некој нашој победи , нашим сновима.
Отишао сам у војску , постао човек , па се оженио и синове добио. Живот је тада изгледао као праволинијска стаза – јасна и чиста. Али онда је дошао рат. И све се распало. Као балон од сапунице – брзо, без упозорења , без прилике да ухватиш дах.
Југославија је била чудо за нас.Велика непоколебљива као да ће заувек трајати. Недостаје ми… све то недостаје. Али гурамо. Дани пролазе, сећања бледе , а ипак се понекад пробуде , па ти срце затрепери , као да опет осећаш мирис троугластог јогурта и чујеш песме које су нас тада носиле.
Осташе само успомене,
на љубав, једну,
као лето: врело,
хладно вино,
жена врела.
Једна љубав,
никада заборављена.
Дрхтали смо у загрљајима,
испуњеним сећањима
на прве погледе,
на клетве у нашу љубав.
Твоје усне, укус црног вина,
што сам радо испијао,
загледан у очи твоје,
боје босиљка.
Све је прекинуо звиждук воза,
спремног за полазак кући.
Ја, у вагону,
загледан у очи једне Милице,
сетим се врелог лета,
хладног вина,
и вреле жене.
И опет, успомене буде срце.
© Саша Козић
Kategorija: Odrasli pesnici
У ВИНУ ЈЕ СПАС
Љубав је чудо
У сваком од нас
Бива бар једном
А чешће много пута
Волим ја њега
Или он воли мене
Већа је патња него радост
Иако не знамо баш зашто
Ништа није вечно ─ тешимо се
Осим вина које греје и лечи.
Настави са читањем “У ВИНУ ЈЕ СПАС – Славица Максић”
KOLIBA U VINOGRADU
Cele noći na prozoru mraz bukete cvetne šara
Tu su zvezde i grančice i šišarke četinara
Posrebrene zimske slike i kristali svih oblika
I u staklu zarobljene nežne scene krajolika.
Dok februar poljem hara, i napolju svet se ledi
Ja se sećam onih dana i jeseni što već bledi;
Vinograda roda punog i mladosti i ljubavi
Crnog grožđa u korpama, dobru berbu što se slavi.
Spazila sam njegov osmeh, kosu crnu, ruke snažne
Šeftelije behu zrele al ne behu tada važne
A ni zrna, soka puna, u rukama što se cede
Moje srce zaigralo zbog usana što se mede.
U samoći ove noći, ta mi slika pred očima
Trifundan mi pred vratima, a ne spavam već noćima
Te jeseni rodila se i trajala do po” zime
Ljubav moja vinogradska kojoj ne znam sad ni ime.
Paperjasti sneg leluja, nema vetra da ga juri
Dok mraz steže sve pod krilom što se krije i ćućuri
Iz daleka nekad jedva, čujem divlji zov vukova
Pa se opet sve umiri – ni života ni zvukova.
San mi dođe, al na kratko, u njemu mi sve se vrati
Oni dani međ’ gidžama za kojima sada patim
Ona jesen što je pismo kao mladu širu slatku
Ona zima snegovita, što prekide ljubav kratku.
Koliba u vinogradu beše gnezdo gde se krismo
Suva loza gorela je kada strasti sve otkrismo
Zaklesmo se da Trifundan dočekamo sa prstenjem
A sledeću berbu grožđa možda nečijim rođenjem.
Ova vatra podseća me na noć naših obećanja
Toplota mi raspiruje plamen davnih osećanja
U meni se namah javi ukus onog crnog vina
Što ga pismo zaneseni na iskap u inat svima.
Odneše ga Suđenice pre nego što shvatih zašto
Možda nisam bila ona o kojoj je često mašt’o
Patnja moja beše kratka, možda nije bio pravi
Drugi momci navraćaše u vinograd što se plavi.
Na krilima zimskih vila moje patnje odleteše
Slavim život bez obzira na ono što nekad beše
Jedva čekam da Trifundan pomiri se s Valentinom
I nazdrave u čast grožđa crvenim i belim vinom.
Evo noćas u kaminu pucketaju tanke grane
Žarevlje im pravi vrele, neprebolne teške rane
Crveni se ceo plafon, vatra pravi pir u mraku
Senka pleše noćni valcer, u crnome dugom fraku.
Miriše na smolu vazduh i borovu mladu koru
Molim Boga da zadrži na istoku belu zoru
Da još malo slušam sovu kako huči iz planine
I da zaspim u kolibi omamljena od miline.
Da zaželim, u tišini da mi Bog podari sreću
Jer sutra ću kroz smetove u crkvi da palim sveću
Za sve ono što je prošlo i za ono što će biti
U to ime za doručkom zdraviću i vino piti.
Koliba pod snegom skrita, a u njoj je mali svemir.
Slika meka ko idila ublažava svaki nemir
Snena kao mlada srna uspomene prelistavam
Dok još budna sitne sate na smotuljak namotavam.
Ljiljana Tamburić
Kategorija: Odrasli pesnici
БАЈАЛИЦА
Хоћеш да ти бајалицом
ја отерам страх,
звезде да ти дохватим
и угасим мрак.
Ја још увек памтим
те чаробне речи
што је говорила
остарела бака,
мало погрбљена.
Остадоше оне
да живе у мени,
сада их поклањам
једној лепој жени.
Бајка бајалица
о седам дунђера
и седам волова
што копаше белу земљу
и однеше белу земљу
на Колан планину.
Настави са читањем “БАЈАЛИЦА – Милосав Ђукић Ђука”
НАД ТВОЈИМ ИЗВОРОМ
Јеси ли ил` ниси мојих очију трептај
Дубоког уздисаја и суза, узрок
Овог света, најлепша стаза и гај
Наше постеље, најбистрији поток
Јеси ли моја или нека тамо туђа
Део моје пруге, реке и кањона
На њима си уз мене нешто луђа
Украс малог златног медаљона
Не мучи ме, другој срце не дам
Разума је, ипак, превагнуо тас
Над твојим извором се огледам
Док се коњâ чује галоп и кас…
#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
ГРАД И ЈА
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, срећно прихвати, или одрекне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему казна испразна, готово никаква, али када маса суди и осуди, тад грешник за стидом нема храбрости. Окреће се и приклања да и сам незна коме јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста, ријетко да му имена се сјетим!
„Моје драго“
У сумраку растанка, тужне су сјенке пале,
ријечи су стајале, као птице доласком хладног доба.
Срце тихо јеца, растанак кроји свој пут,
а љубав, попут птице селице, тражи ново љубавно крило,
некада, што је топло уснило.
Ти си био моје сунце, свјетлост у тамној ноћи,
растанак је попут олује, која носи снове далеко и широко.
Али у теби, пронашла сам љубав, попут трајне ријеке,
и у мом срцу, ти ћеш остати заувијек.
Растанак је попут плеса посљедњих корака,
али у тим тренуцима, осјећам захвалност и снагу љубави.
Твоје ријечи су као мелодија која не престаје свирати,
и у мом сјећању, твој смијех увијек ће блистати.
Ти си ми био ослонац, камен темељац нашег свијета,
растанак је попут птице која напушта гнијездо, али с вјером у нова узлетишта.
Твоје додире памтићу попут њежног повјетарца,
и у мом срцу, твоје мјесто остаће трајно, као свијетла звијезда…
као топлина нашег гнијезда.
Растанак доноси бол, али и сјећања топла,
твоја љубав, била је попут сунчеве зраке, што грије и кад ноћу крочиш.
У мом срцу носићу успомене као благо,
јер ти си био моја љубав, моје пролазно али незаборавно чудо,
моје драго.
