Категорија: Uncategorized

У тренуцима када тихујем са Богом у срцу ,трудим сe покушавам да ме ништа не скрене са Његовог пута.

Уживам изговарајући у себи молитве за све који са смиреними бистрим умом , пуним захвалности , ходе кроз живот.

Помињем Њега у својим молитвама , захваљујући на свим благословима којима нас обасипа.

Његов пут је и наш пут , а вера нас учи , да ће нас одвести ка нечему много бољем , ономе што смо својом надом , вером и истрајношћу заслужили.

Волим Бога , волим Његову стварност скривену дубоко у нама

Док сам био млађи , желео сам да будем монах , да слушам тишину , да ми мир постане спокој душе .

Да ноћи проводим у молитви , да будем брана туђим , а понекад и својим црним мислима .

Боли ме када људи пате и плачу када се бол света дотакне дубине моје душе .

Тада молитва преузима последњи дамар мога тела , и тада сам најближи Богу .

Надам се…Надам се…

Да ће свака суза постати молитва а свака молитва пут ка светлости

Ноћас сам шетао улицама Београда.

 

Мириси липе и раног јоргована

вратили су ме у детињство.

 

Липу смо брали,

по терасама сушили,

па током зиме чај кували и пили.

 

Јоргован, обично плави,

брали смо са грмова

и у вазе код куће стављали.

 

Данима су нам куће

мирисале на липу и јоргован.

 

Ти мириси су у мени пробудили

најлепша сећања:

 

одрастање , улицу,

пријатеље, другове, браћу,

живот и борбу,

животна лутања пуна немира,

жену и децу…

 

Прошао је живот.

Прошли су догађаји.

Остао је само један мирис ,

липе и јоргована у сећању

на прохујали живот.

 

Можда баш зато лутам улицама

БЕОГРАДА

Тражим…

 

Сећам се тог дана, пре тридесет година. Ветар је дувао као и сада. Тетку сам пратио на железничку станицу.

Тада сам је видео први пут. Док јој је ветар мрсио црвену косу и правио неред на глави, стао сам поред ње.

А онда су деценије пролетеле.

Заједно смо путовали кроз време, а да то нисмо ни осетили. Добили смо децу, испратили их у војску, оженили и удавали, а потом дочекали и унучиће.

Деца су, као птице, са својим јатима одлетела. Кажу , у нешто боље.

Данас, она и ја, седимо у истом купеу. Проседи и помало сами, путујемо ка одмору , оном заслуженом.

Ветар и даље дува као оног дана када сам је први пут угледао. Само сада знам да је то било најлепше путовање мог живота.

_

BOJE

Kako je moguće da neko mesecima stoji pored tebe,

dok se već očajnički primičeš

ne bi li mu upoznala navike,

ne bi li ponovo razumela ljubav?

Kako je moguće da neko mesecima stoji pored tebe?

Gledaš ga svakoga dana,

tražeći razlog da ostaneš,

a srce…

Ono uporno posmatra.

Posmatra i ćuti.

A onda ti Bog,

kao da se našalio sa svim pravilima,

pošalje nekoga.

Nekoga kome se ni najmanje nisi nadala, a dala bi mu sve.

Nekoga ko tera tvoje srce iz sopstvene tišine.

Nekoga ko ne traži mnogo.

On ne traži vreme.

On ne traži priliku.

Ne traži dodir.

On dolazi.

Ne ostaje dugo.

Njemu je jedan vikend bio dovoljan

da oboji sve ono što je do tada bilo sivo.

Jedan vikend

da probudi usnulu dušu,

koja nije ni znala

koliko se plaši ljubavi, a sada odjednom

želi da se preda.

I tako, odjednom,

primetiš nebo.

Primetiš ono što si gledala svojim sivim očima, koje su tada dobile boju neba.

Primetiš sebe.

Danas otvaraš plave oči i nešto je čudno.

Kao da si se probudila u sopstvenom životu.

Životu koji nije ni nalik onom od juče.

Otvaraš prozor svoje sive sobe,

a napolju — boje.

Lutaš između zidova,

između misli,

između nijansi

koje do juče nisu ni postojale.

Kad, kao i on, odjednom,

kroz prozor ulazi zrak sunca

i šapuće:

“Ne sanjaš.”

Uzimaš svoj sivi telefon.

Na njemu poruka:

“Gde si? Dođi. Čekam te.”

I evo ih, konačno,

svi šareni leptirići.

Oni lete po sobi,

dok ti pokušavaš da ostaneš na zemlji.

Ne ostaješ jer želiš,

već zato što se plašiš.

On odlazi…

Tek si došao,

zašto već moraš da ideš?

Zašto si daleko?

Tek sam naučila boju tvojih očiju,

a već moram da je zamišljam.

Tek sam osetila tvoju ruku,

a već moram da je tražim.

Tek je sinulo sunce,

a već zalazi.

Vrati se.

Ne zato što sam usamljena.

Niti što nemam koga da zagrlim.

Vrati se.

Poneo si one moje boje.

Vrati se.

Ostavio si me da čeznem.

Vrati se.

Donesi boje opet.

A ja sam već nabavila platno.

Živim svakog dana nadajući se

da ću pronaći onaj zrak sunca.

Zrak koji će mi opet reći:

“Ne sanjaš. Tu su tvoje boje.”

A ostavio si me.

Ostavio si me da živim.

Živim između sivog dana

i uspomene na taj šareni vikend.

Плачем док гледам како моја генерација београдских синова полако одлази са улица живота. Пијани и замишљени, чекају да се врати неко давно проживљено, најлепше време у овој нашој недођији.

Све наше непрежаљене наде младости дошле су на наплату. Наших бедних, а можда само сурово проживљених живота на овој калдрми пуној суза и смеха. Прохујало је то од Славије, преко Балканске, па све до Кнез Михаилове.

Свесни смо да пролазимо последњу фазу наших бурних живота, који ће се, можда, завршити у ватри и диму печених кестенова из Кнеза, заливени понеким пићем и нескривеном тугом нсших веселих ноћи.

А Београд ће остати. Да памти наше кораке, наше љубави, наше поразе и победе. Да неком новом свету прича како смо једном давно били млади

Волео бих да оставимо неке наше трагове

Bez naslova
ostati se mora
i bez naslova i bez slova
Današnji je svijet, sav
u uzavrelom haosu
ostavlja bez teksta iz dana u dan

a krenulo je proljeće
krenuo život da buja
kakva suprotnost
razarjućem smrtonosnom vjetru
što huji

kao poslastice, slike zla nam serviraju
mnogi u tome uživaju
bezumni svijete,
izdajice
djeca te boljeg snivaju

al kako odrstaju
samo bez riječi
bez teksta, bez
slova
bez sebe ostaju…

Изгледа да смо сви

у једном тренутку

путници кроз време.

 

Рођени смо у прошлости,

живимо садашњост,

а будућност ,

будућност је наша садашњост

коју покушавамо да схватимо, али…

 

Живимо садашњост

у ствари, будућност.

Рођени смо у прошлости,

само нам фали тренутак

који представља садашњост.

 

Нема га. Не постоји.

Постоји само време

у коме живимо,

у коме све што знамо

нестаје пред нашим очима.

 

Свесни да то није,

нити може бити крај

какав прижељкујемо.

 

Једноставно ,

то је време када наш живот

постаје само време

проведено у овом такозваном

садашњем животу.

 

Само они који разумеју,

живе време како треба.

 

^{Ноћи пролазе,}

^{ја неспавам.}

 

^{А ниједне песме у мислима.}

^{Нема немира,}

^{а ни мира.}

 

^{Нема речи,}

^{ни оне старе ватре у глави.}

 

^{Само тишина.}

 

^{А тишина ме плаши,}

^{зато што ћути}

^{као празна улица}

^{у коју се више нико}

^{не свраћа.}

 

^{У коју нико не долази.}

^{Уличне светиљке само горе.}

^{Ветар пролазности дува.}

^{Време као да је стало.}

 

^{Само још по која буба}  

^{мислима мили,}

^{пркоси пролазности времена,}

^{најављујући}

^{његову громку тишину.}