Сећам се тог дана, пре тридесет година. Ветар је дувао као и сада. Тетку сам пратио на железничку станицу.
Тада сам је видео први пут. Док јој је ветар мрсио црвену косу и правио неред на глави, стао сам поред ње.
А онда су деценије пролетеле.
Заједно смо путовали кроз време, а да то нисмо ни осетили. Добили смо децу, испратили их у војску, оженили и удавали, а потом дочекали и унучиће.
Деца су, као птице, са својим јатима одлетела. Кажу , у нешто боље.
Данас, она и ја, седимо у истом купеу. Проседи и помало сами, путујемо ка одмору , оном заслуженом.
Ветар и даље дува као оног дана када сам је први пут угледао. Само сада знам да је то било најлепше путовање мог живота.
_
(Прочитано: 18 пута, 4 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.201.478 пута)
