Ноћи пролазе,
ја неспавам.
А ниједне песме у мислима.
Нема немира,
а ни мира.
Нема речи,
ни оне старе ватре у глави.
Само тишина.
А тишина ме плаши,
зато што ћути
као празна улица
у коју се више нико
не свраћа.
У коју нико не долази.
Уличне светиљке само горе.
Ветар пролазности дува.
Време као да је стало.
Само још по која буба
мислима мили,
пркоси пролазности времена,
најављујући
његову громку тишину.
(Прочитано: 25 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.252.006 пута)