Категорија: Uncategorized

Покушавам да разумем приче

које ми шапуће живот,

у нади да ћу схватити поенту

свега око мене.

 

Док месец плаче,

тражећи репризу сумрака

уроњеног у јутра,

 

сунцем обасјани предели будућности

наше умишљене вечности

тихо роморе,

 

проспуте на тепиху

од златне срме.

 

Док сви очајници спавају,

имитирајући глас разума

који се јавља

у зору заруделог јутра,

 

као песма лептира купусара

која се никада не чује,

 

због мириса сутрашњице

повезаног са мирисом свежег млека,

јутрос помузених светих крава

овога дела васељене,

 

створеног да пати

у тишини својих мисли,

распуштених

на духовну испашу.

ВЕЧНИ ПЛАМЕН – КОЗИЋ САША

Вечни пламен лиже наше успомене,

бачене у сумрак јутра

изгубљеног детињства.

 

Дани јуре суманутом брзином,

као ветрови затворени

у флашу попијеног вина.

 

Заглављени у кланцу туге,

плачемо због изгубљених снова,

нарастајућег бола.

 

Уморних ловаца на лептире

живих боја,

уроњених у јутра

преливена медом.

 

Слатки погледи,

пуни горчине,

рођени у нашим годинама самоће.

 

Сирова тежња слободних радника

насталом у колони очајника ,

рођених, па умрлих.

 

У нарастајућој тежњи мртвих песника

остаје сирова данашњица

великих умова,

 

Свих смртних грехова

ове нарастајуће генерације

искрених стваралаца магле.

 

Покушавам да пловим

морима свих мојих узбурканих снова,

разапетих и у мислима изгубљених

предела моје пусте младости.

 

Гордo стоје,

изложени ватрама

и силама беспућа живота,

створени у глави спавача, уснулог

на обали снова.

 

Немир у мени

претвара се у пркос.

Страх је временом нестао.

 

Ја пловим сновима,

не размишљам

о могућим догађајима

несигурне природе.

 

Сви ће они доћи,

проћи,

нестати у вихору

догађаја који следе.

 

Временом ће постати

моја велика,

недосaњана жеља.

 

 

Ne razumem, a nije moje da razumem.

 

Moje je da pišem.

 

Svaka pesma je pesma. Onakva je kakvom ju je pesnik razumeo i napisao kako je hteo.

 

Ostalo nije bitno.

 

Važna je poenta pesme. Treba je razumeti.

 

Zato pesmu ne treba kažnjavati ako je ne shvataš.

 

Shvatićeš je kada nebo odluči da je razumeš.

 

Kada te njena svetlost obasja, sve postaje jasno.

 

Nebeski putevi se otvaraju.

 

Pesma počinje da živi.

 

Sve dok je Muze Euterpa i Kaliope budu htele.

 

ГОТОВО – КРАЈ ПРИЧЕ

 

Све што сада живим,

преживљавам.

 

Покушавам да запишем,

барем се трудим.

 

Мада се понекада питам

чему све то,

коме то треба.

 

Не пијем.

Не пушим.

Кола не возим.

Жене више не јурим.

 

Ћутим,

пишем.

 

Да ли ја то покушавам

да убијам време

или оно убија мене?

 

Не знам.

 

Живимо заједно.

 

Нема свађе,

а ни препирке.

 

Једно другом

не мешамо се у живот.

 

Поштујемо се.

 

Не идем више на терасу.

Жена ми забранила,

да не бих пао.

 

Свашта…

 

Мислим,

нисам баш

толико луд.

 

Зато ћутим.

Боље ми је.

 

Нећу да се свађам.

 

А време ми

тече,

пролази,

 

несвесно,

а свесно

свога постојања

Умор ми виси са рамена
као мокар капут,
хладан и тежак,
што не да кожи да дише.

Вучем га кроз дан
као туђу сенку
што се лепи за пете
и не уме да оде.

У мени, разливено небо,
облаци без пута,
и једна птица без крила
што лети без циља.

Мисли ми капљу
низ зидове тишине,
као вода која тражи,
пукотину да побегне.

А негде, испод свега
испод тог тешког умора,
жар се још не гаси
тек да ме посети
да нисам умор
већ Задатак.

 

Губим се

у шумама прошлости,

 

као да тражим распукле

делове моје страсти,

изгубљене или бачене

у прашину сурове историје

наших смешних живота,

препуних глупости.

 

Раскалашни покрети

наше тренутне стварности

патe,

затворени у кутију прошлости.

 

Ја јуришам,

тражим излаз

у неке боље ситуације,

настале у мојим мислима,

боје неба.

 

Плачем,

силујем стварност,

тражим помоћ од Бога.

 

Бежим у сутра,

иако знам

да ће бити тешко

одбацити окове старих навика,

 

Бојим се,

изгубићу себе

Навиклог на…..

Od drevnog Egipta, Grčke, Rima,
sujeta vladarska osta ista,
večni trag da ostave za njima,
piramide, Partenon il’ bista.

Danas nije bitan samo kamen,
novo vreme i tehnologije,
kroz učionice trajni znamen,
da se vrti s točkom istorije.

Balkanskom raspadu nema kraja,
dok živi mit Titove države,
svak’ svoju istoriju prekraja,
po svecu se i tropari prave.

Sa mikro istorijske distance,
emeritusi uz sumnjiv moral,
na “tih predlog” najviše instance,
smisliše “čitanku nacional”.

Nasleđe za decu sa Balkana,
čvrsto formirano ko plastelin,
različito vidi svaka strana,
ko je kome kad bio vlastelin.

Istoriju pišu “pobednici”,
kroz sujetu interese štite,
istine i znanja pogrebnici,
“historia est magistra vitae”.

 

Остали су само још мириси

који нас враћају

на почетак магије живота

који проживљавамо,

плашећи се пролазности.

 

Као да пловимо кроз

године проведене и проживљене,

на крају замрле

у светлости тек рођеног дана.

 

Где мирис долазеће кише у јесен

буди топле тонове проживљеног,

можда чак и умирућег тона

присутне туге тек рођеног јутра.

 

У мирисима долазеће олује,

попијене на таште душе,

мирне, а свесне

сулуде игре постојања

свега што чини овај живот

лепим, а суморним,

који упорно проживљавамо

кроз мирисе вечности