Категорија: Uncategorized

ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ

Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде  ни хлеб
А пропагирали су  једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак  да могу да верујем.

***

Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?

***

Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове

***

Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.

***

Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?

***

Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!

 Нина Симић

Јурим сенке прошлости

које се још играју са нама.

Стоје на сунцу и ветру,

чекају пролазност и дозволу

за вечност.

 

Пролазност времена

која убија људскост,

чека тренутак мудрости.

 

Историја, смештена

на самој граници

истине и садашњости,

тражи вечност

као једину вредност времена.

 

Некада давно неко је написао:

„Победници пишу историју,

а мртви је ћутећи одобравају.“

 

Па се ја питам:

Ко је победио у Другом рату ,

ми или они?

Ноћу лутам сновима,

тражим успомене живота.

Прелазим нивое као у некој игрици,

трошећи своје животе,

надајући се било каквој победи.

 

Тренутку када ћу дочекати смирај лутања,

надам се да ће брзо доћи,

јер умор ме савладава.

 

Снови постају претешки,

живот узима свој данак,

а у сновима је све лако,

пролази брзо.

 

У животу

један трен представља све.

 

Оно чему смо се надаш

постаје истина

која убија стварност,

али стварност на крају

ипак исплива на површину

и постаје тежња.

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

 

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

 

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

 

Или ми се чини

 

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

 

Обично са плакањем

У кaраванима одлазе браћа
Тек покоји је у сузама
У крпама путују ка измаштаном сутра
Верујући да их стрпљиво чека

За кором хлеба или комадом лососа
У караванима одлазе наши
И знамо да је заувек
Иако су обећавали и убеђивали се
Домовина нас чека домовини ћемо се вратити

 

Рат ће, мили мој
Велики театар остаће празан
И лабудови ће плесати за себе

Неуким младићима даће пушке у руке
Молећи се још једино Богу
Да не пуцају сами у себе

Пролиће се реке крви на исток и запад
У борби за живот клицаће помахнитали
У напад у напад!

Све је неумитно и све се одавно зна
Да нас спасем – не могу, да плачем – не умем
Научићу да не осећам док стојим у строју
и грабежљиво ми отимају све што волим

Рат ће, мили, спреми се
Одабери страну, постави страже
Опаши срце зидинама и не труди се да освестиш масу
Давно смо, давно у греху огрезли. 

Седела сам тако
У ра(д)но јутро
Пила кратку кафу
Пробуди ме, пробуди ме
Јутјуб је свирао и
Ај ај ај Пуерто Рико
Нема више уличних свирача
Техника је прогутала таленте
Лимунада се греје, кафа се хлади
Ништа не иде како бих желела
Али иде својим током
Поштујем законе природе
Хитро пијем напитке
Да их безукус и бљутавост не одузму
Снег киша и град
А кажу април је
Биће опет пролеће
Биће опет пролеће

Живот ми се уназадио

Све што сам доживео

и преживео,

поново живим

у својим сећањима.

 

Долазе ми ноћу.

Сав бол

и све сузе једнога живота

поново марширају заједно.

 

Живим већ једном

проживљен живот,

све испочетка.

 

Свега се сећам.

Сваког Божјег тренутка.

Сваке своје грешке,

сваког свога греха,

био он ненамеран

или свесно учињен.

 

Сваки тренутак истине,

у греху и сумњи,

постаје моја ноћна мора.

 

И увек исто питање:

 

Да ли је требало?

Да ли сам морао тако?

 

А на крају ноћи,

када утихне и последња мисао,

остаје једно,

неизбежно питање:

 

Хоће ли ми неко опростити