Категорија: Uncategorized

 

Не верујем,

заиста не верујем,

да нико, ама баш нико,

не написа нешто

пошто су јавили

да је ГЕНЕРАЛ умро.

 

Мада ми знамо

да су га убили.

 

Српску је створио,

одбранио,

Србима понос

у срце и душу вратио.

 

Генерал, Србин,

СРБЕНДА,

ГРОМАДА од човека.

 

Генерале,

племе твоје

није те заборавило.

 

Твоја жртва

је и наша.

 

Уз гусле

ће те опевати,

у историју Срба

те ставити.

 

А ти, Генерале,

у небеском корпусу,

са осталим ратницима,

своје племе чувај.

 

У моје снове понекад
залута птица радосница,
тиха и нежна,
да ми не дозволи
да тугујем и патим.

Зове ме да полетим
изнад свакодневних брига,
да у њеном гнезду
цвркућем, играм,
певам и плешем.

Понекад ме изненади
кад песмом заголица
моје љубавне снове
и пробуди у мени,
оно што је дуго ћутало.

А онда својим гласом радости
обрадује све моје жеље
које се скривају у тишини
и нежно ми шапне:

Не бој се да сањаш,
још увек имаш крила.

Iz sive mase, moždanih kora,

pritiska tupo poput bruha,

težinom stoletnog mramora,

parališuće sivilo duha.

 

Kao tmurni oblak što nosi grad,

patina sa crkvenog zvona,

lepljivi smog što ogrne grad,

gušeći lament sivog betona.

 

Brižljivo gajimo iskru ideje,

da sivi dim ne ugasi plamen,

dok podsvest nam se grohotom smeje,

a kosa sedi, pramen po pramen.

 

Siva se magla na kraju digne,

i mrkli mrak pred zoru bledi,

svakim se putem nekuda stigne,

jer čekat’, ćutat‘ u mraku ne vredi.

 

Вечни пламен лиже наше успомене,

бачене у сумрак јутра

изгубљеног детињства.

 

Дани јуре суманутом брзином,

као ветрови затворени

у флашу попијеног вина.

 

Заглављени у кланцу туге,

плачемо због изгубљених снова,

нарастајућег бола

 

Уморних ловаца на лептире

живих боја,

уроњених у јутра

преливена медом.

 

Слатки погледи,

пуни горчине,

рођени у нашим годинама самоће.

 

Сирова тежња слободних радника

насталом у колони очајника ,

рођених, па умрлих.

 

У нарастајућој тежњи мртвих песника

остаје сирова данашњица

великих умова,

 

Свих смртних грехова

ове нарастајуће гене

рације

искрених стваралаца магле

Покушавао сам ја да римујем стихове,

али не иде.

 

Живот ми није био рима,

нити леп.

 

Цео живот сам на улици или пијаци.

Штицовао сам девизе,

био сива економија.

 

Радио у пекари,

радио у обданишту као домар,

радио као чувар.

 

Продавао бензин,

цигарете,

це-деове музике и филмова.

 

Живело се некако.

Децу школовао,

стан купио,

опремио га.

 

Када сам мало стао на ноге,

почео сам да радим легално.

 

Имао радни стаж.

Добацио до тринаест и по година радног стажа.

 

Добих болест.

Одох у пензију.

 

И…

 

Чекао лето.

Идем на терасу.

Пишем.

 

Али не могу

и не знам да римујем,

мада бих волео.

 

Како рече један кинески филозоф:

 

„Поезија је мелодија богова,

поезија у прози , песникова истина. без улепшавања“

 

Док корачам

кроз овај свет,

посматрам реку

живота и смрти.

 

Тече вековима,

препреке снагом

своје воље превазилази.

 

Док сам био здрав,

могао да ходам,

ловио сам рибу,

бацао варалицу.

 

Тако сам упознао

много људи,

а највише аласа.

 

Шибани ветром,

паљени сунцем,

годинама су вредно радили,

полагали своје мреже

и бубњеве.

 

Читали су реку

као буквар.

 

Били су њени чувари.

 

Последњи,

или се бар надам да није,

био је стари алас Бранко.

 

Умро је прошле године.

 

Да ли је некога обучио,

оставио наследника,

не знам.

 

 

Надам се да јесте.

 

Јер река

и даље тече….

ТИ

 

 

Ти си сунце мога сунца,

и крв си моје крви,

мој последњи издах,

и мој зрак први.

 

Ти си мог месеца месец,

жудња за којом жудим.

Ти си небо мога неба,

Она крај које се будим.

 

Моме свему,ти си све,

и мада разум каткад губим,

творевина мојих творац,

Ти си она који љубим.

 

И море си моме мору,

мог раја си капија,

Ти си мајка моје деце…

А шта ли сам теби ја?