ПЕСМА – КОЗИЋ САША

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

 

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

 

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

 

Или ми се чини

 

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

 

Обично са плакањем

Пут

У кaраванима одлазе браћа
Тек покоји је у сузама
У крпама путују ка измаштаном сутра
Верујући да их стрпљиво чека

За кором хлеба или комадом лососа
У караванима одлазе наши
И знамо да је заувек
Иако су обећавали и убеђивали се
Домовина нас чека домовини ћемо се вратити

 

Помирење

Рат ће, мили мој
Велики театар остаће празан
И лабудови ће плесати за себе

Неуким младићима даће пушке у руке
Молећи се још једино Богу
Да не пуцају сами у себе

Пролиће се реке крви на исток и запад
У борби за живот клицаће помахнитали
У напад у напад!

Све је неумитно и све се одавно зна
Да нас спасем – не могу, да плачем – не умем
Научићу да не осећам док стојим у строју
и грабежљиво ми отимају све што волим

Рат ће, мили, спреми се
Одабери страну, постави страже
Опаши срце зидинама и не труди се да освестиш масу
Давно смо, давно у греху огрезли. 

Пролећно јутро

Седела сам тако
У ра(д)но јутро
Пила кратку кафу
Пробуди ме, пробуди ме
Јутјуб је свирао и
Ај ај ај Пуерто Рико
Нема више уличних свирача
Техника је прогутала таленте
Лимунада се греје, кафа се хлади
Ништа не иде како бих желела
Али иде својим током
Поштујем законе природе
Хитро пијем напитке
Да их безукус и бљутавост не одузму
Снег киша и град
А кажу април је
Биће опет пролеће
Биће опет пролеће

НОЋ СЕЋАЊА – КОЗИЋ САША

Живот ми се уназадио

Све што сам доживео

и преживео,

поново живим

у својим сећањима.

 

Долазе ми ноћу.

Сав бол

и све сузе једнога живота

поново марширају заједно.

 

Живим већ једном

проживљен живот,

све испочетка.

 

Свега се сећам.

Сваког Божјег тренутка.

Сваке своје грешке,

сваког свога греха,

био он ненамеран

или свесно учињен.

 

Сваки тренутак истине,

у греху и сумњи,

постаје моја ноћна мора.

 

И увек исто питање:

 

Да ли је требало?

Да ли сам морао тако?

 

А на крају ноћи,

када утихне и последња мисао,

остаје једно,

неизбежно питање:

 

Хоће ли ми неко опростити

Деспоту

Чујте,
љубазни оци,
повест о стубу побожности
и венцу царства.

Земља ова изнедри достојан плод.
Засија Деспот у наше дане.
Изузетан још као млад,
у свему савршен
и по лепоти тела и снаге.

Посред звезда,
био је као сунце.
Деспот Стефан,
беше над свима најсветлији.

Нико није могао сагледати
тихост и светлост
његових загонетних очију
сличних сунчаној светлости,
од кога примамо светле зраке.

Он, велики у премудрости и сили,
сав беше чистота и врлина.

Стефан – чувар побожности,
благодарећи Бога за све што учини
у дане свога живота,
би, свагда смерни,
тумач јеванђелске речи.

Божанска милост,
просвети му очи срца,
да љубављу гледа.

О, благородне душе!
Наоружан штитом вере,
милостив према страдалницима,
савест омиваше сузама у ноћи
и молитвама.

У свакој заповести
сијаху речи царске.

Благочастиви цар Јован
даде му венац деспотског достојанства,
а беше га себи исплео
храбрим делима
и добрострадалним подвизима.

Сазда Бели град,
на рајској реци
што ка истоку тече.
Сазида и странопријемницу
за болне и цркву у њој.
Овај град просвећиваше се
и узрасташе у слави.

Обилажаше горе и поља
и пустиње тражећи место
часно и достохвално
за подизање манастира.

Помоливши се приступи делу
лета господњег 6915
и положи основ у име Свете Тројице,
сведржавнога божанства.

Сврши и украси храм благодати
за молитвено сабрање у Ресави.
Подиже град утврђен многим кулама,
ћелије са иноцима,
као птичја гнезда,
и скрипторијум.
Напаја га бистра река,
а затварају горе.

Сабра од свуда веома умне,
изванредне иноке и настани ту.
Дозва настојатеља равна анђелима
овом братству,
а светлост благодати
сијаше на лицу мужа.
Даде и приложи села и винограде
и начини ту себи гробницу.

Посвећење храма учини се
у дан свете Педесетнице,
када Дух свети огњеним језицима
сиђе на свете апостоле.

У све дане живота
не престаде да приутврђује
најбољим даровима и надгледањем
свештени збор инока.
Дела му достојна вере
као плодови богољубазне душе.

Стални владарски труд
се улаже у наша писања.
Удостоји милости убога раба,
пуног страха
од његовог господства
недостојног и сиротог слугу
Константина Филозофа.

Страхом Божјим и његовом правдом
владаше народом,
који га је сретао
и венчавао победним песмама.
Опеван и узношен
онај који добија битке
чврстом мишицом
и који нас води
кроз огањ и воду
у мир.

Као дивно дело руку Божјих,
одликован душом,
вођа народа као цвет процвета
и увену.

Оплака, Бели град,
своју потамнелост!

Беху запаљене свеће и кађење.
На рукама га ношаху ка Ресави.

Благодарим и славим твоје човекољубље.
Молитве, као тихе усклике, приносим,
славни деспоте теби, који си
изванредно на земљи владао.

Ја, туђинац и слуга,
раб Константин,
миропомазаника Свевишњега
благодарим и славим.

ПИСАЊЕ МЕ ОДРЖАВА – КОЗИЋ САША

Оно што сам наслућивао

и потајно се надао

да неће доћи,

дошло је.

 

Изненадни, неочекивани пад

на леви бок

активирао је моју болест.

 

Тешко идем,

такорећи никако.

 

Дане проводим

седећи у колицима

или у кревету.

 

Најгора је ноћ.

 

Сећања ме обилазе.

Сва сећања на моју младост

дошла су на наплату,

ону сурову.

 

Ишао сам,

пецао,

играо фудбал…

 

Са девојкама лудовао,

кафане обилазио,

кафански живот

пуним плућима живео.

 

Сада ме писање одржава.

 

Одржавају ме

сва моја сећања,

а много их је…

 

Најтежи ми је рат.

О њему никада

нећу написати ни реч.

 

Доживео сам

и видео свашта.

 

Ових неколико дана

схватио сам:

 

Писање ме одржава живим.

БИКАВАЦ

Посвећено мојој пријатељици Шени

Свако вече се понавља као мирис тулипана,
све љепше и љепше шармира нашу младост,
ми увијек исте с пјесмом на уснама,
Бикавац нам се смијеши као мјесечев срп.
Љетних ноћи ми журимо да дотакнемо звијезде,
кад сунце изађе и почне пећи образе
ето нас на Хладњаку. Гледамо Вишеград сјаји
као дукати у низу. Ех, колико љубави крије,
тајних загрљаја, радости, заблуда и сјете,
Вољели смо их, а они нас? Ко зна…
па не бисмо узалуд исплакале потоке суза.
Али, ипак нећемо никада цвјетати као сад,
нити будне сањарити, ни лудо маштати,
никада се нећемо поновити исте.
Вреба нас и тихо се прикрада безброј изазова,
да нам украду игру душе, полетну младост,
превариће нас вријеме без милости
остаће незаборав на свако наше вече.
Живот жубори и неумитно тече…

Мира Којић Ђорђевић
20. јуни 1983. године

Zora sa prozora

U noćima kad neće san na oči,
kad nespokoj se useli u sobu,
ko da kazaljke neka sila koči,
u svakoj senci naslutiš spodobu.

Ni mesečina nije istog sjaja,
navlačiš očne kapke ko zavese,
brojiš ovcu po ovcu, nema kraja,
svi spavaju, pitaš se da l’ prave se.

Vrtiš se, ali noć ti ne da mira,
turira neko motor na ulici,
i čini se da svaki auto svira,
nervozno škripe zubi u vilici.

U isti mah ti je hladno i vruće,
dok umivaš se mrmljaš; “bolje biće”,
znaš i u mraku svaki kutak kuće,
otvaraš prozor i vidiš da sviće.

ДАН РОЂЕН – КОЗИЋ САША

На небу

изнад мене

просуте звезде.

 

Доле тишина

гребе и ремети

учмали мир.

 

Мрак је почео да бледи.

Тек по која звезда

убија тишину ноћи,

намигује,

крадући време.

 

Очекује се

рађање јутра.

 

Ја испијам кафу.

Баш уживам,

мада ми је прохладно.

 

Излазак сунца.

 

Гугутка са гране гуче,

врапци весело

цвркућу.

 

Дан се родио