Категорија: Uncategorized

 

Бацио сам своје мисли

као рибар своју мрежу,

ловим своја осећања.

 

Чини ми се да је то узалуд.

 

Бежим од себе

у нади да ћу пронаћи нешто ново,

неки бесконачни мир,

способан да живим мирно.

 

Очима својим,

као потоком набујалим,

гледам моје мисли

како руше бране,

од камена направљене.

 

Цвиле као да ми прете,

замишљене, учмале, хладне,

као године које нису родиле

сељаку глад

и узалудан рад.

 

Мени ,

проклетство срушених нада.

 

Њиве суве,

а жедне,

без воде и живота.

 

Само јако

сунце

и вечна борба

за опстанак.

 

Све наше године нестале су

у пламену наше љубави,

у којој смо и ми нестали.

 

А можда и нисмо.

 

Можда смо се у сунце претворили,

а можда смо тамо где јесмо,

где желимо бити.

 

Чекамо да се опет распалимо,

да се родимо.

 

Чекамо трен, час,

да опет постанемо истина.

 

Она најлепша,

јединствена,

права,

највећа.

 

Да свима постане јасно,

без обзира на све ,

ми се волимо.

 

Без обзира на све

што су хтели,

могли,

знали,

платили.

 

Опет ће између нас

горети, пуцати…

 

Али не рат,

већ љубав.

 

Она ПОБЕЂУЈЕ.

И ми ћемо.

 

Тренуци мога времена

затворени су у мојој глави.

 

Чувају неке успомене,

мени битне и драге,

а и оне лоше.

 

Желео бих да их заборавим,

да нестану, да их нема.

 

Чувам их у сновима,

често их сањам.

Плачем са њима,

смејем се.

 

Волео бих када бих могао

да прођу ноћне море,

да их не сањам више.

 

Младост ми је остала у њима,

у мојим сећањима.

 

Ваљда долазе по своје.

 

Један део мене памти,

други, као брана,

покушава да заборави.

 

Не може.

Недa се сећање.

 

Докле год се сећам,

сећаћу се ратова,

наше сурове глупости.

 

 

 

Jош памтим време

када смо сестра и ја

у очевом родном селу

лежали на трави

и бројали звезде.

 

Данас моји синови

не би ни ишли у село.

Нема интернета,

а ни кабловске.

 

Ја сам имао праћку,

сестра ластиш за прескакање.

По цео дан га је прескакала,

а ја праћком ловио.

 

У то време волео сам

да се играм у дединој радионици.

 

Био је каменорезац.

Правио је споменике.

Тих година водио ме је у мајдан,

место где је вадио пешчар,

камен од кога је деда

правио споменике.

 

Недуго после тих година,

деда умре од силикозе плућа.

 

Дуги низ година после његове смрти

нисам улазио у његову радионицу.

 

Недуго затим,

продали су је.

 

Узео сам само дедине наочаре,

за успомену.

 

Били су то лепи,

срећни дани.

 

 

 

Док лебдим у времену,

или време лебди у мени,

осећам проток енергије

у мојим мртвим ногама.

 

Жељан било каквог покрета,

зато се молим Богу сваки дан.

 

Или се Бог моли у мени?

Не знам.

 

Ваљда тражим чудо

које ће у мени

покренути мене,

да створим новога себе.

 

Моје „ја“ има велику моћ.

Покреће непокретне,

загледане у самог себе,

не схватајући

да су они то чудо

које чека да се покрене.

 

То је сама Божија истина.

Велика је.

Исусова молитва:

, Господе Исусе Христе,

Сине Божији,

помилуј ме грешнога”

 

Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.

А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.

Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.

То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.

 

Док се сунце пење мердевинама на небо, слушам цвркут лептира, рику паука, песму муве. Ја, опчињен, размишљам, ћутим замишљено. Природа је чудо. То ми је за сада у глави. Цврчи. Морам то да избацим из себе. Сунце прегрејава. Киша ће.

Док замишљено срљам улицама, не примећујем крупне капи које полако промичу. Почињем да се смејем. Папуче скидам, стављам их под неки ауто да се не исквасе. Ја, озареног лица, бос газим по врелом асфалту. Киша, која полако прелази у пљусак, обилато га хлади. Почињем да певушим, све јаче и јаче.

Људи око мене се крсте и гледају ме. Чујем како неко рече: „Млад је, штета.“ Осмехујући се, полако идем даље.