Категорија: Uncategorized

Ни сам не знам

како су ти догађаји

брзо ушли и прошли кроз мене,

 

Кроз мој живот ,

као врућ нож кроз путер.

 

Све око мене пролазило је

као филмска трака,

успорено, са сенкама

које остају као доказ

да се живело брзо.

 

Или ми се чини

 

Све је као неки филм

који је почињао пре свитања

и трајао дуго после сутoна,

пун ноћних мириса,

љубави, вина и уздаха

натопљених тугом.

 

Обично са плакањем

У кaраванима одлазе браћа
Тек покоји је у сузама
У крпама путују ка измаштаном сутра
Верујући да их стрпљиво чека

За кором хлеба или комадом лососа
У караванима одлазе наши
И знамо да је заувек
Иако су обећавали и убеђивали се
Домовина нас чека домовини ћемо се вратити

 

Рат ће, мили мој
Велики театар остаће празан
И лабудови ће плесати за себе

Неуким младићима даће пушке у руке
Молећи се још једино Богу
Да не пуцају сами у себе

Пролиће се реке крви на исток и запад
У борби за живот клицаће помахнитали
У напад у напад!

Све је неумитно и све се одавно зна
Да нас спасем – не могу, да плачем – не умем
Научићу да не осећам док стојим у строју
и грабежљиво ми отимају све што волим

Рат ће, мили, спреми се
Одабери страну, постави страже
Опаши срце зидинама и не труди се да освестиш масу
Давно смо, давно у греху огрезли. 

Седела сам тако
У ра(д)но јутро
Пила кратку кафу
Пробуди ме, пробуди ме
Јутјуб је свирао и
Ај ај ај Пуерто Рико
Нема више уличних свирача
Техника је прогутала таленте
Лимунада се греје, кафа се хлади
Ништа не иде како бих желела
Али иде својим током
Поштујем законе природе
Хитро пијем напитке
Да их безукус и бљутавост не одузму
Снег киша и град
А кажу април је
Биће опет пролеће
Биће опет пролеће

Живот ми се уназадио

Све што сам доживео

и преживео,

поново живим

у својим сећањима.

 

Долазе ми ноћу.

Сав бол

и све сузе једнога живота

поново марширају заједно.

 

Живим већ једном

проживљен живот,

све испочетка.

 

Свега се сећам.

Сваког Божјег тренутка.

Сваке своје грешке,

сваког свога греха,

био он ненамеран

или свесно учињен.

 

Сваки тренутак истине,

у греху и сумњи,

постаје моја ноћна мора.

 

И увек исто питање:

 

Да ли је требало?

Да ли сам морао тако?

 

А на крају ноћи,

када утихне и последња мисао,

остаје једно,

неизбежно питање:

 

Хоће ли ми неко опростити

Оно што сам наслућивао

и потајно се надао

да неће доћи,

дошло је.

 

Изненадни, неочекивани пад

на леви бок

активирао је моју болест.

 

Тешко идем,

такорећи никако.

 

Дане проводим

седећи у колицима

или у кревету.

 

Најгора је ноћ.

 

Сећања ме обилазе.

Сва сећања на моју младост

дошла су на наплату,

ону сурову.

 

Ишао сам,

пецао,

играо фудбал…

 

Са девојкама лудовао,

кафане обилазио,

кафански живот

пуним плућима живео.

 

Сада ме писање одржава.

 

Одржавају ме

сва моја сећања,

а много их је…

 

Најтежи ми је рат.

О њему никада

нећу написати ни реч.

 

Доживео сам

и видео свашта.

 

Ових неколико дана

схватио сам:

 

Писање ме одржава живим.

U noćima kad neće san na oči,
kad nespokoj se useli u sobu,
ko da kazaljke neka sila koči,
u svakoj senci naslutiš spodobu.

Ni mesečina nije istog sjaja,
navlačiš očne kapke ko zavese,
brojiš ovcu po ovcu, nema kraja,
svi spavaju, pitaš se da l’ prave se.

Vrtiš se, ali noć ti ne da mira,
turira neko motor na ulici,
i čini se da svaki auto svira,
nervozno škripe zubi u vilici.

U isti mah ti je hladno i vruće,
dok umivaš se mrmljaš; “bolje biće”,
znaš i u mraku svaki kutak kuće,
otvaraš prozor i vidiš da sviće.

На небу

изнад мене

просуте звезде.

 

Доле тишина

гребе и ремети

учмали мир.

 

Мрак је почео да бледи.

Тек по која звезда

убија тишину ноћи,

намигује,

крадући време.

 

Очекује се

рађање јутра.

 

Ја испијам кафу.

Баш уживам,

мада ми је прохладно.

 

Излазак сунца.

 

Гугутка са гране гуче,

врапци весело

цвркућу.

 

Дан се родио