Категорија: Uncategorized

Raspucavanje zvijezda iznad Tivatskog zaliva

Tivatski je zaliv, kao jedno veliko jezero, posebno ovako, noću kad izgleda kao da je potpuno okruženo uličnom rasvjetom i kad se ni naslutiti ne mogu ulaz i izlaz prema Kotoru ili Herceg Novom. U stvari Ina, to su ti svjeetla okolnih gradića, naselja, ulica i šetališta uz more.

Hajde redom, nauči već jednom…
Tivatsko gradsko šetalište, sa hotelima i restoranima, od La Roša do Pina, čija svjetla se ogledaju u vodi, kao lelujave pruge sve tu do nas.
Iza prvih vezova jahti, bliješti Porto Montenegro, nastavljaju se dalje ali u daljini svjetla Bijele,
Baošići, Đenovići, Kumbor, sve ko jedna neprekidna cjelina.
Na kraj Kumbora, Porto Novi, marinom zaklanja dalji svjetlosni niz prema Zelenici.
Samo Njivice u daljini trepte ko sićušne zvjezdice.  Krug nastavljaju Rose, trepere i razbacana svjetla oko bivših vojnih objekata, pa Krašići, trepere dalje, Bjelila, Kakrc, Gošići, Milovići, Bogišići, Đuraševići,
Đuraševića obala, iznad njih Krtoli i Radovići,
Ostrvo Sveti Marko zaklanja dio rasvjete…Potom ide Ostrvo Cvijeća pa aerodrom, Mrčevac pa Župa i krug zatvaramo, preko Belana, hotelom Palma tu iza nas.

Eto, koliko imena koja noćas svijetle…a dok god svijetle,  živa će biti…

Drvena kućica, za spasioca i čuvara plaže, visoka koji metar i više iznad mora, po malo škripi od naših nestašluka…

O kako divno mjestoo za voditi ljubav, tu iznad ljudi, a skriveni u mraku…Iznad šetača, njihovog žamora, a uz odličnu muziku uživo ispred La Roša i  šum talasa…
Prolaze sati, odmiče noć…
Gore, gore i raspucavaju se zvijezde, nešto su sitnije od okolnih sijalica…toplo je, još je ljeto iako septeembar. Ina je tu još koju sedmicu…našli smo idealno mjesto za nas….

Život je kao i okolna svjatla u punom treperavom, pulsirajućem sjaju…

U SVOM SRCU – Ivo Torbica

Kojim god putem da krenem
Nosim te uvek u svome srcu
Jer bez tebe patim i venem
I u patnjama nemam granicu

Na svakom ćošku vidim tebe
Tvoje oči, lepo i nežno lice
Bez te lepote sve me grebe
Dok nemira nastaju bujice

Moga života si svetla strana
Deo zaljubljene i setne duše
Bez tvog osmeha je rastrgana
Kada čežnje krenu da guše

Ne krij nikada strast od mene
I daruj mi usne, kosu čudesnu
Zagrljaje i samo reči iskrene
Kada se uzdasi u nas utisnu!

КУДРЕЧ (е) – Драган Милошевић

КУДРЕЧ(е)
(по легенди из мог родног краја)

Црква мала на недаће свикла
у шуми која векове броји,
из земље свете ко да је никла
на пропланку крај извора стоји.

У рано јутро кад зора руди,
док се орлово чује кликтање,
започе сунце шуму да буди.
Јутарње службе чу се појање.

С’љубављу и са вером у Христа
народ моли и клања до пода
Не слути да човек срца чиста
Нехотично тајну цркву ода

Топот коња прекиде Божји мир,
бесни аскер у олтар улете,
кретоше злотвори у крвав пир.
Самртни ропац небу полете

Турским зверима би мало крви
од Христове нејачи поклане,
к’о вук кад се на стадо острви
у лудилу зла не зна да стане.

Ка небу се вину пламен и дим.
Горе иконе и верника крв
Гори крст и Божји пастир над њим.
Горе преживели и људска стрв.

Тежином својом крв и пепео
свету земљу под собом стиснуше.
Извор мали за нејач стрепео,
место воде сузе му кретоше

Из извора поток суза крену
у долину тугу да објави,
да понесе мученика сену,
свирепост да се не заборави

Векови прошли заборав траже,
изгуби се сећање на жртве.
Потока нема да прошлост каже.
Људи не пале свеће за мртве.

Језеро се шири, нечији хир,
долином куда је поток тек’о
и нико не памти крвави пир
нити зна шта је мученик рек’о.

Поток суза као да пркоси.
У немоћи и очају свако вече,
над језером ветар шапат носи:
„Праштај Боже. Куд рече, куд рече…“

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

Једно зло се појави из таме,
и сокаком поче да се ваља,
а онда се са добром сусрете,
па режећи, обрати се добру:
„Што се зориш и с чим` се поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
са чим` мислиш мене уставити,
згазићу те у првом кораку!
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
свако добро пред собом сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Ја све радим по своме мераку,
па и тебе лако ћу самљети,
и слободу имам безграничну,
моја ријеч вазда је последња“!

Тада добро, ка злу се окрену,
па у очи, право га погледа,
и грохотом њему се насмија,
па му онда са поносом рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо различита,
и немамо ништа заједничко!

Међу нама кањон је дубоки,
ти не можеш мени наудити,
то су само твоје луде мисли,
пусте жеље и ружна ти хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Ти у тами задовијек живиш,
и у мраку ти стално боравиш,
па на свјетлост када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубини мрачнијех амбиса,
те је твоја свијест помућена,
због тога си, само за жаљење!

То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
ал` превише када се надуваш,
само себи, тијело изједаш.
Сучиме се, предамном шепуриш,
кад ти храброст, заправо и немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити имаш једног пријатеља,
поред себе нико те не воли.

Путеви се наши укрштају,
и ми ћемо, често се сретати,
ал` ја срећу људима доносим,
Бог и правда, на мојој су страни.
Мом` виђењу сви се обрадују,
мој лик људи воле и поштују,
и цвијећем мене даривају,
а Сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и блиставост вјечиту му дају.

Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја,
јер Свевишњи тако свијет кроји,
и Бог вазда иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ голи сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у понору мрачнијех амбиса“.

То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима на користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у понор дубоки,
дроб сопствени, себи да изједа,
док биједни живот не оконча.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи од његове куће“.
Из Старог Завјета

Нови Сад, 2018 љета Господњег

ДРУГИ ПЛАН

 

Напољу јара, крај је августа, ваздух је блиједожут
поред отворених врата веранде сједим и гледам…

У првом плану трепери, неколико биљчица које пазим и заливам, до њих
изнад ограде, двије лијепе витице лозе, са богате одрине испод балкона,
пењу се по већ припремљеној мрежи.

Дашак вјетра ме голог до паса милује…
љуља на штрику усамљен грудњак моје жене…
У другом плану, остарели кров сусједове куће, до куће бетонски стуб.

На стубу се бијели нова осмртница, непознат неко…
Фотографија је у боји,
макар док не изблиједи као и оне друге до ње…

Гледам,
колико је метара од првог до другог плана,
колико сјутра ту је он…надохват руке.
Прекосјутра је већ даље, тамо иза сусједове куће,
оно се и не види…
Оно блиједи потирући све.

А јуче, јуче премотавам по сто пута,
оно је ту иза мог тјемена, иза леђа,
притиска ми рамена…
Маштам како је могло бити да сам виспреније реаговао
гризем се понекад, за (не)изговорену ријеч
а некад ми је све равно до мора,
јер, што је било више га није и не може бити…
И тако, од првог до другог плана,
и јест и није далеко…
Биће дана, биће дана.

То ваздуха што вибрира, од моје до сусједове куће
удишем страсно и молим се, тјерајући у мислима други план…

Маштам, биће дана, сваки је нов и другачији…
непоновљив…
биће дана,
дан по дан.
Дан по дан!

СТРАХ ОД БУЂЕЊА

Посрће у оку трептава зора,
буди ме, доста тога се мора,
много је послова стало у ред,
не опири се, чему сав тај јед?

Пребирање, па терање снова,
убрзај се, доста тога се мора,
време цури од самог почетка,
мораш бити бржи од метка.

Направи списак, разради план,
зраци кроз завесу улазе у стан,
доста споро, једва си устао тек,
пожури, оде, неће те чекати век.

За доручак сада времена нема,
кафа није ни у слутњама тема,
у етру та досадна секундара куца,
под ногама подрхтава, под пуца.

Радовање зори и новом дану,
сви би, остали још мало у стану,
у постељи топлој, у сну неком,
страх од буђења свако је стек`о.

РАСПЕВАНА ПУСТИЊА

Kако ме само гризу старе самоиздаје,
са грамофона, када зајеца носталгија.
Последња искра у студеној старости.
Ова је душа и колевка и гроб,
распевана пустиња за стихове
усидрене сред самоће.

Капљице отрова размазане хартијом
као уплакано, мусаво лице неба,
биле су заточене дубоко у мени
и чекале да се појавиш са кључем.

Попут светлости ока, увек будно,
Сунце ми се смеје.
О, јеси ли жена или привиђење,
из ђердана мојих дана последњи дукат,
ил` „обол“ којим завредих да мисао
отиснем са обала бола.

Знаш да бих дао срце да један тренутак
наше будућности постане нечије предање.
Док држим те за руку, нежно као уснулу
птицу, ноћ лежи над нама и спава.
Шушти између речи шапат неугасле
љубави као дах поветарца у трави.

МОЛИТВА

Молим те Боже
За покој драгих ми душа,
Ова ноћ од године дужа,
Тако хладна не беше друга,
Свуда по мени мећавна туга.

Помози Боже,
Понављам стално,
Нисам их видео одавно,
Срце ми болови гуше,
Наде у бездане руше.

Свећа на плафону прави круг,
Овај ће монолог бити дуг,
Руке у небо дижем,
Желим се Богу примаћи ближе.

Да ме може боље чути,
Док га молим Он ћути,
Да ли је чуо бар једну реч,
Зора полако свиће већ.

КАДА СВЕ ПРОЂЕ

Када све ово прође,
И поново залију кише,
Нико неће знати,
Да нас одавно нема више.

Неко други ће уместо нас,
Имати свој весели и тужни час,
Птице ће певати и реке тећи,
Волим те, неко ће некоме рећи.

Да ли је штета или не,
Не знам, земља ће покрити све,
И само ће покисле птице две,
Слетети на нас, и то је све.

ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР – Љиљана Тамбурић

ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР

Са ватреног репа, падајућа звездо,
спусти ме полако соколу у гнездо
да се осоколим и прелетим стене
нико да не буде храбрији од мене.

Што ме не однесе на борове ветар
уплете у гране месецу на метар
намирише мирисом кишовите шуме
што ми кроз чуперке кошава не дуне.

Што ме не запљусне талас океана
од мене сирену створи једног дана
да заспим у тами међу коралима
да ме светионик буди сигналима.

Што ме не погоди стрела Аморова
па да ми изникну крила лептирова
да процвета небо у хиљаду боја
а ранама слатким да не буде броја.

Што ми се не деси поновно рођење
да отворим широм плаве очи снене
од рођења будем песникова муза
ко Феникс се лечим мелемом од суза.

Што ме не занесе музика из шкољке
омеде се медом усне ми и дојке
што ме не удави милина слободе
замирише душа на шумске јагоде.

Што ми не даш Боже мир нестварног света
па да будем пчела на прашнику цвета
или лист зелени на гранчици дрена.
срећа да ми траје, тек делић од трена.

Љиљана Тамбурић