Političar

Opet neki ludi novinar piše

Da sam na vlast došao krađom glasova

E preko glave mi ih je više.

Nisam, vjere mi, narod me izabrao

Sasvim sam legitiman, opozicija laže

A za uži krug: sigurno sjedim

Dok god radim šta mi se kaže

Nije ovdje loše, s visine se dalje vidi

A ima i da se zagrabi,

Sličan se sličnog ne stidi

Ok, mora se ponekad kupiti pojas novi,

Podvaljak mi retuširaju

Stomak mi dobro stoji.

Dragi moji, vlast opija,

I u pijanstvu zaboravih

Koja bješe moja ideologija

A narod k´o narod

Narod voli bajke

Laži uvjek opstaju,

Mijenjaju se stranke.

p.s.

I tako, život piše nove stranice

Ako uđemo u EU,

Radiću i preko granice

A sad malo o mraku

Svaki dan je izvjesno da pada noć
A ovog doba godine i prilično rano
Kao da izvire iz svakog budžaka
kad krene, vere se u prozore, visi iz oblaka
uvlači ti se u kosti, navlači ti se na oči
i koliko god da se boriš nisi jači od noći

I misli se nekako zamrače
sve što bilo je jasno negdje umače
i pitaš se šta li se sve krije iza ove crne zavjese
koga sve može da proguta ova neman
gdje sve ne može da te odnese
ako te samo tmina ponese

kroz prozor crno, baš ni zrno svjetlosti,
ni najmanja zvijezda da zatreperi
isključen tv, kao da je pregorio od poslednjih tužnih vijesti
ni ona mala crvena lampica ne svijetli
možda je nestalo struje, i čudan neki vjetar puše
da ostanes bez daha, da ostaneš bez duše

Pa sebi kažem budi optimista,
sinoć je noć bila ista,
i eto te još si tu

Pa sebi kažem, ne budi dijete

Znaš da je svijetlo

Sa druge strane planete

 

JEDNA SUZA-Miroslav Krnjeta

Nema suze nema pomena
nad dušama koje odnese Drina
samo vetar nosi rekom jauke
tamo gde zveri preklaše nevine
i goloruke.
Savom krvava trava raste
a vrbaci odjekuju krikovima užasa
u mukama tu pevajući,slomljene bacaste,
vi čopori dželata,horde besnih pasa.
Rodila vas vatra gladni ljudskih duša
vodila želja zgazi Jovana,satri Miloša,
parola pali krst Pravoslavlja
u pepelu i kamama zatri cveće Svetosavlja.
Srbijo samo stradanjima te kitili
pred streljački vod stavili,
sa neba kišama smrti živote gasili
lešinari sa svih strana Srbiju čerupali.
Iz stotine jama lelek se čuje
u tami mučenika kosti grob traže,
sveće,opelo,kako ljudski dolikuje
da duše namučene nađu najdraže.
Srpski rode teško je do slobode
istina daleko a tako je blizu
šakali nam sa izvora piju vode
stradalima na stratištima kosti grizu,
vetrovi sveta hoćete li za Srpske
mučenike upaliti sveću,dati mira,
pustiti bar jednu suzu.

SVAKOME JE SVOJ BOL NAJVEĆI – Ivo Torbica

Svakome je svoj bol najveći.
I kada ti se ponekad učini da je
Tuða briga, u odnosu na tvoju,
Sitna, nevidljiva i bezazlena,
Svakome je svoja rana najvažnija.

I neka te nikada nimalo ne čudi
Ako te drugi u trenucima slabosti ne podrže,
U mnogo čemu, tebi bitnom, ne shvate,
Iako si njima celog sebe, vrlo često,
Bezuslovno i nesebično, davao,
A dosta toga si imao da im pružiš,
Gaseći mnoge požare,
Rečima ljubavi, drage duše obasipao.

Svakome je svoja radost najpreča
I za tvoju, kada se dogodi,
Retko ko mari.
Najčešće bude neprimećena.
To nije nešto što se nečeg njihovog tiče,
Od toga nemaju nikakve koristi.

Sasvim sigurno, malo kome iskreno
Ikada budeš po meri i ukusu,
Ma koliko se trudio
Da ljudima u svemu ugodiš.

Samo, neka ti zbog toga nikada ne bude žao.

Na početku, sredini i kraju,
Uvek ostaješ Ti,
Prepušten svojoj sudbini i sebi.

Ivo Torbica
Sva prava zadržana, 2024.

Čežnja – Ivo Torbica

Pored puta i bulki, mladih i bujnih,
Pod okriljem sunca i breze zelene,
Jedna devojka leži, usana rujnih,
Zavodeći sve lepotom, pa i mene.

Pogled sa njenih očiju ne skidam;
Plave su, nalik nebu i sinjem moru.
Tišinu često uzdasima prekidam,
Tresući njima čak i obližnju goru!

Svaki njen pokret pažljivo pratim,
Iako u meni izazivaju čežnju veću.
Do njenog srca hteo bih da svratim,
Radujući joj se, ko leptirovi cveću.

Iz mene vulkan nemira sada kreće.
Opevaću joj tiho o ljubavi stihove.
Dok ka meni glavu najzad okreće,
Strašću ukrašavam rime njihove!

Ivo Torbica
(iz knjige Sa svih izvorišta tvojih)
Sva prava zadržana, 2024.

Program života

Program života

Ko na sistemu operativnom,
život naš ko windovs ponekad
u stanju mirovanja beše.
No češće se taj program
ko slobodna ptica podizaše.

Da dođem do samog vrha,
trebala mi srodna duša.
Za sve izazove i iskušenja,
žrtva za drugog, trud i istrajnost naša,
temelj je budućeg pokoljenja.

Ushićenost, uzbuđenost, ustreptalost.
Ponekad i razočaranost, sve je to prolaznost.
Stalna osvajanja, padanja…ustajanja.
Nema tu mesta za bagovanja.
Treba nam samo jedan dobar abdejt.

Bezuslovna ljubav koja sve pokreće
i oko koje se zarad sreće čitav svet okreće.
Otvorimo srce i dušu toj energiji sreće,
verujem da je smisao života ljubav.
Dar od Boga u programu života.

Snežana Popović

НОСТАЛГИЈА

НОСТАЛГИЈА

Свратих јуче по зрно младости
Кући пођох сетно без радости
Ту где некад беху драга бића
Стоје успомене, од младости сића.

У трену ми кроз главу пролете
Једно време када бејах дете
Кад смо лета седамдесет неке
Сањали даљине од Топличке реке.

Кроз живот нас носили таласи младости
Код куће нас чекале очи од радости
Родитељско раме за срећу и плакање
Заштитничка лука свих младости мука.

Стајао бих дуго у собици малој
Прелиставао године и сећања многа
Прекиде ме на рамену рука
Мог детета кад ми тихо рече,
Разумем те оче и све што те пече
Обриши ту сузу па да кренемо
Олуја се спрема, ускоро ће вече.

Направисмо неколико слика
И пођосмо Лазаревом граду
Раздиру ме сећања, успомене многе
А клецају времешне ми ноге.

Кад год свећу палим мајци што ме роди
Још две свеће палим за два добра бића
Што дететом трећим су ме звали
Увек радо видели, радо дочекали.

Ако негде небесима плавим
Душе наших најмилијих језде
Молићу се Богу да им Рај отвори
Јер били су најбољи,
Моји добротвори.

                                                        Куршумлија, 18.7.2021.

________________________________________________________

(Песма посвећена сећању на моје станодавце из средњошколских дана.) Учитељи Ђорђе и Живкица били су ми други родитељи. Вечно им памћење.

Била су то сине мој, тешка али лепа времена, кад су људи још имали душу.

 

Smrt u Godinju

Šta je život, nego plamičak svijeće, najmanji nepovoljan dašak vjetra, ugasi ga za tren…rijetki su životi koji gore bez ikakvog vjetra ili samo uz povoljne tihe povjetarce…Smrti nema, rekao je negdje Crnjanski i to stoji kao maksima ispisano iznad vrata dnevnog boravka, jednog našeg živog pjesnika…
Smrti, one fizičke ima svugdje, sveprisutna je, čini mi se sve prisutnija zadnjih godina, kosac koji ne bira, mlada trava, stara trava, korov, ili cvijeće…kosi, vječito oštrom kosom bezobzirno sa očima punim vječite studi. Nemilosrdan kosac izmaći mu se ne može.
Postoje lijepe smrti, vjerovali ili ne, zaista postoje, iako je lijepo i smrt, nespojivo.
Sinoć sam prisustvovao jednoj lijepoj, otmenoj, skoro pa gospodskoj, srećnoj smrti…
Pomenuti pjesnik, Srđan, okupio nas je, nas što smo vječito glavom u oblacima, vječita djeca i zanesenjaci, u Godinje, u to zgodno i ugodno Godinje da se ogrijemo na vatri poezije, na vatri žive riječi…
Svježe veče, ogroman prostor buduće vinarije sav u kamenu, vatrica u omanjem šporetu i dovoljno najboljeg godinjskog vina, rakije…piva i dobre volje, silna energija na jednom mjestu..
Toplo oko srca, toplo sa istom rajom, među nama i čika Pavle 93 godine, mještanin, koji ji prekjuče orezao 2000 svojih čokota loze, čio, mio i raspoložen.
Ređali smo se u govoru, divnom živom govoru, bez interneta, čitali, govorili iz glave čak onako teatarski žustro i ubjedljivo, kao što su nekad nastupali Jesenjin i ekipa…veče puno mjesečine teklo je i ulivalo se u jezero, kao Godinjski potoci…
Kad je na red došao čestiti starina, počeo je o svom životu, teškom radu i sjećanjima koja su sezala daleko u prošlost…sjedio kao na pozornici, besjedio, čitao svoje stihove u kojima je opjevao rodno selo i događaje…blagim glasom, još uvijek tečno, sa smiješkom i sjenkom svoje dobrote u uglovima usana, srećan…
Odjednom tišina, tajac i klonula ruka…smrt je došla po njega, ni trepnuo nije, nije je ni osjetio, jednostavno plamičak njegovog dugovjekog života je zatreptao malo jače i ugasio se, utrnuo.
Potpuno gospodski otmeno i sa osmjehom, duše pune radosti, umrije čovjek tu u krugu svojih prijatelja, tu pred nama, zatečenim i nijemim, održa nam upravo čas o ljudskoj prolaznosti, kao čas praktične nastave.
Neka ti je vječni mir i pokoj duši i hvala ti Pavle…
(Pisano prema istinitom događaju.)

Ukus afričke prašine

 

30 mart subota, vremenska prognoza, suv južni vjetar, sunčano vrijeme i veća količina saharske prašine u vazduhu. 12 je sati hvatamo gradski prevoz za Herceg Novi. Vremenska prognoza je tačna, podignuta kovitlacima pješčane oluje negdje u Sahari, negdje u Africi, fina mikroprašina spušta se iz stratosfere i lagano pada po nama…zamutila je jasnu sliku dana, udaljene predmete,  krajolike, izmaglica a nije magla nije ni dim.

Žuto je sve što je udaljeno, žut je vazduh koji dišemo…Vrhom jezika pokušavam da je razvučem po nepcu i zubima da joj osjetim strukturu i ukus. Povremeno, čini mi  se uspijevam, da, ima zaista ukus kamene prašine…razmišljam, koliko je opasna. Da li na tom velikom putu pokupi mikročestice, dima, čađi, lakih i teških metala, raznih hemijskih jedinjenja koja već postoje namjerno ili prirodno u atmosferi.

Dan je lijep i obećava. Prelazimo Catarom more kod Veriga, dugo čekamo drugi gradski autobus. Grabimo mjesta dok ih još ima. Sjedam do prozora… do mene sjeda mlađa, nezanimljva žena, preko puta, poprijeko lujka u naponu, cura koja obećava da će izrasti u rasnu žensku… okolo stoji sve više, kako ih autobus kupi na usputnim stanicama, žena, djevojaka. Baš je neki dan od fluidnog elektriciteta.

Posmatram. Krećemo, gužva je u saobraćaju, lagano napredujemo…gledam kroz prozor, stvari mi dolaze u susret i prolijeću samo malo dotaknute mojim zamišljenim pogledom. Promiču pejzaži, kamen, šuma, kamen.  Nove kuće se kočopere, moderne su i svjesne toga, liče na manekenke koje nose nove modne trendove. Šljašte, puno stakla, balkoni, terase rostfrajnih ograda. Drvene pergole, tamni limeni krovovi, kovano željezo, klizne  kapije, raskoš betona i snobizma…

Stare kuće su mirne. Stare kuće odolijevaju, kunjaju, pomalo oljuštenih fasada, rasušenih natrulih drvenih škura. Većinom odavno zaspale, neke čak i sanjivo zijevaju, prazninom i napuštenošću, otužno zaboravljene iako lijepim kamenom sazidane…krovova urušrenih, oborenih obrva i uglova usana…tuguju.

Prolijeću tako one mimo me, prođe i veliko crno groblje na jednoj padini,  sjajnim mermerom crneći se, crno kao i sama smrt koja nas čeka i nije tako sjajna. Groblja  rastu… Većina ljudi kad ih vidi tek shvati da su živi. Tako i ja, instiktivno pribijam koljeno do butine žene kraj mene. Nije odmakla nogu. Pomišljam da li misli isto što i ja u tom trenutku…toplota se širi i struji između nas. Tek kad nas opomene ono što nas čeka, tada poželimo da se osjetimo što više živi…življi, najživlji. Ukus prašine u ustima, sad je i kisjeo i slan.

Gle na vrhu brežuljka iz tamne borove šume štrči žuta petospratnica…kuće su sve gušće, suzavaju vidik i prebacuju ga na reklame, prozore, izloge, prolaznike, naselje se za čas penje uz padine, negdje kuće djeluju zaista kao nalijepljene na strminu. Potporni zidovi, pa betonski iz kojih bujaju armature koje govore da  će još rasti, iznad putevi, pa opet zidovi pa redovi kuća. Valjda znaju šta rade…

Ukus prašine opet nadjača ostala čula…taloži se u dnu pluća  ponekad duboko suvo zakašljem…opet vrhom jezika po zubima razvlačim film od prašine, ima finu teksturu, ukus kamena, običnog, kao i našeg kamena,  grickam je, da je suvo u ustima, škripala bi.  Idemo do Sutorine, tamo su outlet butici.  Farmerke za deset, košulja za pet eura i potpuno sam zadovoljan. Takvi su mi i ukućani, skromni u prohtjevima. Sati provedeni u potrazi za dobrim odjevnim predmetom koji je ostalima promakao…svi po nešto i vraćamo se šetalištem uz more do Škvera.

Škver nam je tradicionalno, mjesto za ručati i počastiti se. Ispod šetališta uz more već se neki starci sunčaju na martovskom suncu. Oni osjećaju da je svaki bogomdani zračak sunca, vrijedan zlata. Svaki udah vazduha, svaka mrvica hrane i gutljaj pića svaki susret pogledom ili druženje…svako novo buđenje izjutra, kao i svaki novi dan…nagrada su nam  na ovom svijetu.

Spomenik Tvrtku prvom Kotromaniću, visok i lijep, svačiji i ničiji u svom sadšnjem postojanju, nadvio se i stražari nad Škverom ispod zidina stare tvrđave, napola srušene u more. Simboli jednog vremena…svjedoci da vrijeme kao fenomen fizike postoji i da protiče ogromnom brzinom, da je neumoljivo,  da briše sve što je nekad postojalo, melje nas i ne da nam mirno živjeti. U povratku sjedam leđima okrenut vozaču… sad se sve stvari koje promiču udaljavaju od mene, sve što vidim kroz prozor, odlazi…bježi u nepovrat…

Premoreni dolazimo kući…pokušavam dok ležim čitati, divan i poetičan roman…ipak nekakav nemir i ogromna količina upijenih slika mi ne daju da čitam. Stvaralački naboj je sve jači, trčim uz stepenice do ateljea…čeka me platno koje mjesecima ne mogu da završim. Koje mi ne da mira. Izvršiću momentalnu egzekuciju nad njim. Sad hoću da budem ubjedljiv da budući posmatrači, ispred slike, od prve osjete ukus i miris afričke prašine.

 

БОБИЈО, БОБИЈО…-Драган Милошевић

БОБИЈО, БОБИЈО…

Ој Бобијо, Бобијо… душе, тела и срца мога робијо.
.Твоја земља и трава и лист са букових грана,
саградише тело моје.

Од камена се створи срце да у грудима за тебе бије.
Капи извора твојих дадоше живот телу које за тобом вапи.
Вапи за тобом, када је у белом свету.
А када је на врховима твојим,
кад погледа у даљину, вуче га непознато.
Хоће да види, да чује, да осети. То си му ти дала.

А ја , раскидан од тела, које за даљинама жуди,
и од душе нераскидиво везане за тебе, не знам куда ћу.
Када сам тамо, далеко од тебе,
срце од камена твога, хоће да пукне.
. А толико је чврсто и грубо према свима.
Кад се вратим у недра твоја, то исто камено срце,
постане мекано, ко паперје птића из шума твојих.
Тад не знам јеси ли ти вулкан који од мог срца направи лаву,
која би сваки делић тебе да покрије и стобом се сједини.
Или је то само визија у глави мојој.

Знам само једно:
доћиће дан помирења душе. тела и срца мога.
Тело ће се вратити земљи, трави и листу.
Камен са срца ће пасти низ обронке твоје,
у долини Трибуће куда ће стићи све капи извора твојих
и капи које ми живот дадоше.
Док ће душу моју ветрови вековима разносити,
дуж кањона, шума и врхова твојих,
са плаветних небеских висина гледаћу тебе Бобијо
љубави и судбино моја