Категорија: Uncategorized

Неверство

 

Чујем, у ноћи, уздах што пада,

право из твојих једрих груди,

хиљаде мисли, боли и јада,

насукана сећања на поноћне спруди.

 

Гориш у тузи и пожуди,

не знајућ` шта је прече,

у срцу чедност, на кожи блуди,

осмех што искри, суза што пече.

 

Страст те слама, спушта и диже,

у вртлоге лудила, поноре савести,

само још корак, никада ближе,

оков смирује, слобода жести.

 

Милује ухо тај умили шапат,

предат` се њему и хоћеш и нећеш,

суза из ока не престаје капат`,

нову себе ненад`но срећеш.

 

Затим, тихне уздах, ко да и не би,

битка у теби нагло се сврши,

страст, љубав, ко копље преби,

капија твоје куле се сруши.

 

Невера обузе усне и тело,

узвишен чин преваре поста,

певајућ` љубави задње опело,

славећи новог, незваног госта.

Zakucale kiše na prozore tvoje
slivale se niz njih, ostavljale traga,
jecala si tiho nad sudbinom svojom
gledajuć’ kroz prozor svetla velegrada.

Žmirkala su ona u toj tamnoj noći
ko da i njih tuga zbog nečeg obuze,
noć u velegradu samotna i tužna,
bol u duši tvojoj , ali nigde suze.

U grad svojih želja krenula si lako
ka njemu te vukla mladalačka nada,
mislila si sve ćeš želje ostvariti
pod svetlima ovog tuđeg velegrada.

Velegrad se vešto poigrao s’ tobom
nemaš više želja, a nisi ni mlada,
ni svetla te nikad prihvatila nisu
ko ulice ovog kišnog velegrada.

Ponovo si opet,… eto… na početku
samo nemaš  želja, a nemaš ni nada
mladost davno osta zarobljena negde
na pločniku ovog tužnog velegrada.

Pogled ti još uvek kroz prozore luta
dok po njima liju suze ovog grada,
ti si svoje davno, davno isplakala
otekle su s’ kišama tuđeg velegrada.

Milovan Petrović

 

 

Brate moj pesnički
Moja ti pesma na dar
Sestrinska
Kao vezen peškir za oko vrata
Podloga
Pod crnu ogrlicu od omče
Pod bol
Koji ti kida poslednji dah i prekida pesme

Svatovski peškir za gluvu svadbu
Srmom stihova ti tkam
Petlju po petlju pletem pod Ćele –kulom
Stihujem radosna
Na svetilištu gde su te rodili
I tihujem tužna
Na rubu Ksaverske šume
Pod drvetom tankim za tvoju težinu
Na đubrištu gde su te ubili

Dvadeset sedam upitnika u stih ušivam
I pitam nevestu Poeziju
Mora li ženik-pesnik tako
I ko nas to ubija
Ko nam namiče omču i povlači okidač
Šta nas to otkida od života
Kome smetamo
Stvoreni da živimo pevajući
I umremo srca nabodenog na prejaku reč
Kao ptica na trn
“Smrću protiv smrti”
U našim pesmama
Na dušu bile onima koji nam duše uzimaju
Za dušu onima što dušu razdaju
I koje će ubiti prejaka reč
Budućim pesnicima

copyright © Nena Miljanović

Последња ноћ

 

Остарела ноћ са позорја бежи,

завесе се дижу, прве ране зраке,

падају по нама, ко да светлост снежи,

на часовник живи, на сказаљне краке.

 

Време ради против двоје

људи,  што су бдили у улози ватри.

Расипали уздахе, у ритам , у зноје,

под окриљем таме, усред њених шатри.

 

А сада су странци, испијене сене,

што ћутке, у прозору, слуте краје једне

неизбежне судбине, која тихо крене

у срцима празним, да потпуно бледне.

 

Неће више никад бити таквих часа,

заувек је ноћ остала на гробу,

у погледу ока, у храпњу гласа,

у сурово свитање, што обузе собу.

 

Никад више…, у плету од тела,

у слављењу тупе, ослепљене мами,

у распуклој ноћи, у дизању дела,

љубави и чежње што бује у тами.

 

Расколник је светло, путеви се виде,

хладноћа нагло ровари кроз среће,

открива јасно, све скривене стиде,

сумрак више никад дочекати неће…

 

Prevrćem po sećanju svome
i tražim slike neke,
mnoge su odavno odnele
bujice životne reke.

No… ipak setim se stvari,
slike se na tren vrate,
u prošlost zagledan tako,
provedem mnoge sate.

To nije bačeno vreme
bilo je lepo tada,
sva naša lutanja duga
pod svetlom voljenog grada.

I ništa menjao ne bi
prošlost je moja ko slika,
slikana veštom rukom
mladoga umetnika.

I da se ponovo rodim
ne treba tu neka šminka,
ja bi po starom da živim
lep mi je stil “umetnika”.

Milovan – Petrović

 

Нестанак

 

Остала је негда да у нама тиња

реч, ко сјајна звезда, што се јави сама,

на ноћноме своду, испод растиња

облака и магле, што живи у нама.

 

Чекајући зору, ока уплакана,

са радошћу болном нестанка и мрења,

спознајом да губи, пред налетом дана,

сваки напор борбе и животна хтења.

 

И та реч што беше наш занос и одраз,

још увек у чами, међ наслагом дише,

спутана са оним што донесе пораз,

неких снова сласних, којих нема више.

 

Са сновима тима, нестали смо сами,

у вечитој зими, што пролећа неће,

предани до краја судбини и драми,

у жаљењу губитка, у тражењу среће.