Категорија: Uncategorized

СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ

 

Ко се још именом твојим радује

Ко још с јутра пред твојом иконом дрхти

И чека да га светлост твоја дарује

 

Ко се још од најезде заборава брани

И скрушено, без речи

Твојом се мудрости живљења храни

 

Чија се радост, с радошћу твојом дели

И чије срце

Твојом се светлошћу весели

 

Коме још савети твоји требају

Кад из свемира

Дарови пролазности вребају

 

Ко се још да каже ко је, труди

И крст у прста три и срцу носи

Док чека да му незнано сутра пресуди

 

На чијем небу јутрос се црта твој лик

И чијој се чистоти душе

Надахњује сликар и песник

 

Ко је то кажи ми боже

Док времена тешка нам прете

То биће, србин се зове

То, светосавско  је дете

 

 

 

Dan lagano prođe
veče već se spušta
na palubu starog
nasukanog broda,
Smiraj…
povetarac sad prašinu nosi
i delove našeg
prošloga života.
Sve slike lagano
nestaju sa vetrom
sećanja se sa njima
u daljinu gube,
izdužene senke
gube se daleko
novi život traže
novi život ljube.
Smiraj jednog dana,
… oduvek je tako
novi dan će sutra,
ponovo da dođe,
sivilo će samo
na kratko da traje,
iz smiraja novi,
život biće rođen.

Milovan Petrović

 

Novo sirotište na raskršću

dveju ledina zakorovljenih,

primaju diskreciono, oplođeno

na radost i išček golotrbih.

 

Gajdaški eho odnekud opne razara,

koreni se u prošlost kalendara,

vraća nas da gusle skinemo

i tako ponovo precima vratimo.

 

Neuki smo bez premca u kovačnici,

mehovi vatreni razbacuju svetlace žara

a kovački zamasi bubnjaju užarenost

dok snovid vidike otvara.

 

Nastaće smradno žarište kovačko,

na komšijskoj strani oplodnja brzohodna

oplemenjuje moždane niti u nutrini

a naši mehovi smradno ohlađeni

na zagasloj vatri i vetrometini.

 

Otkuda dođoše i konam uze avaz

koji smo imali so juče,

danas nam otkucaji u vremenu

pretvaraju glas u promuklost

dok vapaj jauče u razmeđu

 

A mi smo postali prazan usklik,

zašto se na nas kamenjem gađaju,

precizno u naše srce bunovno pogađaju

i od nas napraviti nečasnu izdaju.

Dragoš Pavić

 
Сусед је отишао ове зиме
У неки сиви камион стари
сместио децу, натоварио ствари
Док је катанцем капију везивао
нешто је псовао, државу и Бога прозивао…
Ја сам крај прозора стајао и ћутао
у грудима је тукло, кнедлу сам гутао….
И док сам другарима руком махао
у себи сам горко и неутешно плакао.

Остала је сама кућица бела
на зиду испод ластиног гнезда
незграпни натпис ”црвена звезда”
под старом трешњом снешко белић
али радости ни један делић.

Од тада кроз прозор зурим у празно
и слике радости с` тугом враћам
у души се осећам страшно поразно
док у радости детињства свраћам.

Једнога јутра док је роса
на пупољке трешње пред кућом блистала
прва је ласта на усамљеној кући
к`о брод за луку весело пристала.

На бунар, трешњу, капију стала
око усамљене куће облетала
а онда изненада некуд је нестала.

Од тога јутра нема је данима
нити на крову, капији, нити крај гнезда
и док, (на жалост) побеђује звезда
са трешње пред кућом опада цвет
и у зелено одева се свет
са тугом схватам једну истину
док у заборав одлази зима
и ласте долазе само на гнезда
под којима радости и љубави има.

Tankih oblaka koprenom
Kao komadima španske  čipke
Prekriva lice septembarska Selena
Pesnikinja noći
Arabeskama zelenih  stihova
Žurno veze vizir za buduće žutilo
I sakriva
Plitke bore u duboke reči

Strasno
Kao infantkinja na molitvi
Hitro se  ispoveda  poeziji
Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče
Nitima reči
Drži se za priču o ljubavi što se tanji i čili
Kao pramenje oblaka sa lica izboranog Meseca

Infantilna pletilja snova
Stihovima plete sebe iz juče sa njim u sutra
Privilegovana pesništvom da kao vino i stare čipke
Dobije na vrednosti što izgubi u vremenu
Ljubav
Kad prođe
I život
Kad umre

 

Tvrd sam na suzi ko niko moj

Sam sebi sam ko pas

Ne plačem ni kad sve u meni jauče

Samo se zakamenim

I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata

Da ne osujem u sebi puko bi

Kad zaigra od muke meso na kostima

Ili od radosti kad mi se nadunu prsa

Pa pucaju ko šav na tesnoj košulji

A ja nemam suzu da odanem

Ni dugme da se otkopčam

Samo mi se zakuju vilice i srce

Ni glas ni suzu da istisnem

Sapne me

Ko kad sam ćer jedinicu udavo na daleko

Pa me ko kost u guši gušilo

I pesma i jauk

Ni poljubio je nisam na rastanaku

Samo sam joj kosu udano

Umal da izdanem

Isto ko kad sam sinove u beli svet  pratio

Ni pozdravio se čestito nisam na pragu

Tvrđi od kamenog basamka pod nogama

A klecala mi kolena ko da su od gliba

Il mati kad mi je na rukama dušu ispustila

Samo ko tica pr’nula i pogledala me

Nisam ni suzu pustio

Ttvrđi od kera

A eto jutros  u zoru

Plako sam ko nikad:

Crko mi Šarov pod ambarom

Čuvar moje kuće i avlije od kad sam se zakućio

Za njim sam jauko ko za čovekom

A sve mi pred očima ćer jedinica u belom

I sinovi moji u belom svetu

I mati moja u crnoj zemlji

Za kerom sam ruljo

Za raskućenim sobom

Tvrđim od kera

Plako sam

Ko otac

I sin

I Čovek

 

 

 

Наше доба

 

Излиле се засићене септичке јаме,

од гноја у ушима, не чујемо више,

свеколике курве прозвашмо за даме,

пуштајући ваши да нам крвца сише.

 

Пресушиле реке, засмрдели муљи,

загасла се сва сунашца жарна,

на положаје сели, све од трула- труљи,

озаконише, пробисвети, своја дела кварна.

 

Разлегле се змије, утрнуле буне,

свако граби себи, не хајућ` за брата,

празни нам стомаци,а очи препуне,

лажни` обећања и живога блата.

 

Уздигла се тмина, па нас живе гута,

песме,гусле старе, спалишмо у пећи,

нигде светла јасна, да покаже пута,

грцамо у разврату и душевној смећи.

 

Изметари друштва, узори нам врли,

кунемо се лажно, пред светим олтаром,

пуштамо се прељубама, страст венама хрли,

свему дашмо цену, у глађу за паром.

 

Потукао град све њиве људске,

балимо к`о звери над лешинама ближњи,

испилило проклетство из вековне љуске,

успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.

 

Завладаше меки, увлакачки роди,

пуче кичма, стубац, поноса и чојства,

наша лађа више никуда не броди,

угушени злима личног задовољства.

 

 

Umorna pesma na kolena pala
sve što je želela već je opevala.
Radosti, tuge, trenutke sreće,
šta bi još mogla, a da joj se neće?.

Umorna pesma u sebi nosi
sve naše brige, želje i radosti.
Mladalački zanos i dane starosti
ponekad i male sitne gadosti.

Umorna pesma već svima znana
i sama sobom večno opevana.
Umorna pesma već dugo traje
i sama sebe nesebično daje.

Umorna pesma i njene reči
sve naše tuge radošću leči
i vešto skriva sve naše jade
pa nam od nje radost ostade.

Umorna pesma i sad se peva
uz nju se voli uz nju se sneva.

Milovan Petrović

 

СРБИЈА 1918.

лађе миришу на успомене
гудуре
на тек прошли живот
блажени пуцају видици
дан
рањава ноћ
у старачким ногама таласа се крв вучја
подиже се из пропасти моје племе
свету намешта капу и суче мрке брке
свети никола путниче
свети јоване крститељу буди на помоћи

у шумадији још нису лампе згасле
као да су фитиљи без краја
а осветлиле су богами векове уназад и унапред
њих да нема балкански би мрак био потпун
а биле су једина искра у прозуклом оку лепих
пенелопа
којима свраћали су вукови у покидане снове
увлачили се кроз напуклу таваницу
сваки својој
и сјуривали међу облутке
мрмљајући штуцајући бечећи се и горопадећи

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

U bazenu svima zort
neizvesno, to je sport,
obučeni kapljicama
delfini sa kapicama.

Odbrojavaju sekunde, minuti
četvrtinu će izginuti,
Srbiju su slavili
kitove podavili.

Ređaju gol za golom
caruju vaterpolom,
svi pred Stari Dvor
na navijački hor.

Takmičenja su vodena
plivanjem do ordena
Arena je vatrena,
od skandiranja gori
zastava leprša, vijori.
Plave, bele, crvene boje
Evropu ne spašava Noje.