Категорија: Uncategorized

ОТИШАО ЈЕ

Река, ливада, шума зелена,
Роса, свежина, песма малена,
Село, из оџака вије се дим,
Планина и њихов син.

Цветају ливаде, потоци жуборе,
У зеленој шуми птице говоре,
Окреће се камен воденице,
Желео је то син Топлице.

Жубори река на обали жара,
Спрема ручак мајка стара,
Прикладна чаша, песма се ори,
Сина не може то да одмори.

Спусти се магла, почеше кише,
Диме оџаци све више и више,
Усамљени стоје Топлица и млин,
Далеко негде отишао је син.

Не чује се песма и не гори ватра,
Усамљена Топлица тужно то посматра,
Љутито дан почео да се крати,
Син нам отишао неће да се врати.

Ватру пали мајка у оџаку,
Где си дете сада на конаку,
Не дозволи да ти мајка пати,
Ајде сине ти се кући врати.

Дођи мајци још једном у крило,
Шта је сине, шта ли ти је било,
Својој мајци ајде одговори,
Шта је сине, шта те то умори.

____________________________
Душан Марковић *Куршумлија

МРАК ИЗ ПАКЛА ДУШЕ
ОД ВАТРЕ МЕ БРАНИ

Изаткао мраз канавце од иња
И сребрне покровце за јесењу ноћ
Ал ја више немам ону чудну моћ
Да разбуктим ватру која тиња.

Силазећи низ брег чекам да и мене
Запали виогор из присоја у долу
Капљу презреле полошке у болу
У ковчегу срца жута дуња вене.

Месечеви пољупци даве се у вину
Ноћ до зоре меље сјајну месечину
Пршти паспаљ око старе воденице.

Преко поља трче неки коњи врани
Мрак из пакла душе од ватре ме брани
Свађају се у осоју ветрови и птице.

_________________________________
Тихомир Јанићијевић *Куршумлија

,MILOSRDNI’ PIR

U ovoj zemlji mnogo je bilo tužnih Milica,
ali nijedna ne postrada od nevidljivih ubica,
kao ona koju ubi adska ptica zlosutnica.
U to proleće rano, na kraju drugog mijenijuma,
,demokratija’ pokaza lice svoga kriterijuma.
U ime prava, neki to nedelo, milosrđem nazvaše,
dok tada sa njima, pakao na crnom konju jahaše.
Tu gomilu jahača, gonila je misao besomučna,
ni sa dvadeset glava, pamet njima nije bila stručna.

Pameti se svi oni nasiljem prizvati ne mogu,
ali sila nikada nije mogla da poruši narodnu slogu.
U svome brlogu, zavijali su kao gladne hijene,
za sve žrtve svoje, niko od njih ne pokaza žaljenje.
Svoj otrov sipali su neumorno svakoga dana,
i bolesno likovali na svaku od otvorenih rana.
Oni koji svoj ,napredni’ svet stvoriše okupacijom,
napraviše pravu sliku, onoga što zovu tolerancijom.
Nedeljama trajalo je njihovo suludo pirovanje,
želeći da pokažu, kakvo je krvavih ruku milovanje.

Pokazalo se tada svo to milosrđe u ime zločina,
u teatru pakla, na bini sledio je uvod, do završnog čina.
Na krilima smrti, oni još šire ,demokratiju’ po svetu,
čelične ptice i u njima crne duše, donose samo štetu.
Sve njih takve, moraju da prate samo gadne nakaze,
koje se jako trude da obrišu svoj kravavi trag,
ali samo ostavljaju još veće i surovije (čvrste) dokaze.
Za njih samo konačni sud, znaće šta je istina prava,
a tada svaki đavolji advokat, nju neće moći da izigrava.

 

Zub vremena
čerupa staru kuću
ciglu po ciglu

Idem naviše
planina privlači
neizvesnošću

***
Tužna obala
nad uspavanu reku
nagle se vrbe

Na našoj reci
zabraniše pecanje
plastične kese

Nadošla reka
opkolila srušen most
tamnom bujicom

Udara je Nole k’o topuzom Marko,
sve jedan po jedan padaju k’o snoplje,
k’o Kosancic Ivana,
da probi ih koplje.

***

Danima gledam
gust oblak nad Pančevom 
otrovni crni dim

Padao je prvi suton

iznad moga grada

ja čitao Bodlera sam

Lorku i Nerudu.

 

Tu u parku ispod seni

starih kestenova,

vodila se mrtva trka

Getea, Prevera.

 

Oko mene samo knjige

poezije more,

s korica se jedne smeši

lik slavnog Tagore.

 

Čitao sam tu i Lorku

Puškina, Prevera,

Cvetajevu pa Nerudu

Bloka i Hajnea.

 

I sve tako dok noć pada,

žuborila česma,

a iz knjiga nudila se

neka nova pesma.

 

Do ponoći trajalo je

veče poezije,

tu naravno čitanje se

završilo nije.

 

Zadnje uvek čitam pesme

slavnog Jesenjina,

pa se lepo veče pesme

završi sa njima.

 

Tad tišinu niko dugu

narušiti ne sme

nek ostane samo žubor

vode stare česme.

Milovan Petrović

Niko nas ne pamti više
al’ zato druže ne mari
pamte nas ulice grada
ulice i trotoari.

Niko se ne seća više
pesama u zore rane
kada se sunce promoli
i kad se zatvore kafane.

Niko baš niko druže
prošlo je davno sve
možda se nas samo sete
žene generacije.

Milovan Petrović

Gde je ona
o kojoj zapravo maštam,
uporno mi nedostaje?
Voleo bih da znam, kud’ je odlutala?
Ako se ponovo vrati i nastani,
ovde kraj mene
da zauvek ostane;
nek’ sve što je bilo,
prekrije magla zaborava …

Jer, nedostaje mi ona,
kao premalo sna
u noćima na izdisaju …
Kada će stići, bliži li se dan?
Blistavi trenutak,
dugo očekivane sreće;
Ipak neće ?
Sustiglo nas vreme,
mimoišle godine.

Pamtim još koliko
i živim, iako ne živim;
Između praznih reči,
preostala daljina guši.
Kroz prodornu prizmu tame,
zaiskri nemir u duši,
željnoj svetlosti;
navikloj da postojiš
još samo u jednoj pesmi …

Da imam bar pola života i planova koje su ljudi izmaštali
I bar pola vrlina i mana koje su mi pripisali oni koji nas vide kakvi nismo
Da imam bar pola blaga koje predpostavljaju da negde skrivam
Da imam,sve bih im to darovala,uz uslov da budu srecni

Jer postoje oni zbog kojih nikada necu spuštati čelo
I postoje oni zbog kojih nikada necu otvoriti srce  dovoljno široko da se tamo useli nešto što Dom u ruinu pretvara
Da imam bar tri četvrtine od sna koji umesto mene sanjaju,sve tri bih prodala da kupim mesto gde po mom sunce rastvara nebo
Da prodišem na četvrtoj strani
Gde svi su moji dragi mladi i nasmejani

Da mi je pola tog komfora,svega što mi se “dalo”
Da mi je pola života koji se “neće vratiti”
Sve bih im to prepustila,
Samo da ništa ne moram
Negde gde malo mira

Gde zrno mira spremna sam skupo platiti
Jer tu bi raslo, za sve bi bilo dosta
Da mi je pola greha kojim su me poškropili
Možda bi na bolje naišla želje
Možda bi mnogo toga se spaslo

I mnogi putevi lakše otvorili
Ali ja ne bih njima pošla

Da imam tu moć u koju naivni veruju

Za jedan smeh i malo volje
Svi bi je imali dovoljno
I uz nju kad treba da im se nadje
Još malo mašte vrlo povoljno

Da imam bar pola takvog života
Kakav to ljudi priželjkuju
Sve bi se svelo na tišinu
Da mogu svoje misli da čuju