,MILOSRDNI’ PIR U ovoj zemlji mnogo je bilo tužnih Milica, ali nijedna ne postrada od nevidljivih ubica, kao ona koju ubi adska ptica zlosutnica. U to proleće rano, na kraju drugog mijenijuma, ,demokratija’ pokaza lice svoga kriterijuma. U ime prava, neki to nedelo, milosrđem nazvaše, dok tada sa njima, pakao na crnom konju jahaše. Tu … Настави са читањем “,MILOSRDNI’ PIR”
,MILOSRDNI’ PIR
U ovoj zemlji mnogo je bilo tužnih Milica,
ali nijedna ne postrada od nevidljivih ubica,
kao ona koju ubi adska ptica zlosutnica.
U to proleće rano, na kraju drugog mijenijuma,
,demokratija’ pokaza lice svoga kriterijuma.
U ime prava, neki to nedelo, milosrđem nazvaše,
dok tada sa njima, pakao na crnom konju jahaše.
Tu gomilu jahača, gonila je misao besomučna,
ni sa dvadeset glava, pamet njima nije bila stručna.
Pameti se svi oni nasiljem prizvati ne mogu,
ali sila nikada nije mogla da poruši narodnu slogu.
U svome brlogu, zavijali su kao gladne hijene,
za sve žrtve svoje, niko od njih ne pokaza žaljenje.
Svoj otrov sipali su neumorno svakoga dana,
i bolesno likovali na svaku od otvorenih rana.
Oni koji svoj ,napredni’ svet stvoriše okupacijom,
napraviše pravu sliku, onoga što zovu tolerancijom.
Nedeljama trajalo je njihovo suludo pirovanje,
želeći da pokažu, kakvo je krvavih ruku milovanje.
Pokazalo se tada svo to milosrđe u ime zločina,
u teatru pakla, na bini sledio je uvod, do završnog čina.
Na krilima smrti, oni još šire ,demokratiju’ po svetu,
čelične ptice i u njima crne duše, donose samo štetu.
Sve njih takve, moraju da prate samo gadne nakaze,
koje se jako trude da obrišu svoj kravavi trag,
ali samo ostavljaju još veće i surovije (čvrste) dokaze.
Za njih samo konačni sud, znaće šta je istina prava,
a tada svaki đavolji advokat, nju neće moći da izigrava.
JEDNOG DANA Noć svaka koja je mirna i tiha, izmami od mene mnogo više od stiha. Izmami uzdah koji po vasioni luta, za devom što u danu, sretnem više puta. Njen pogled nikad me ne mimoiđe, a zablista jako, kada u blizinu priđe. Tada kao dijamant, iskru plavu baca, pa me ta iskra, lako pomeri … Настави са читањем “JEDNOG DANA”
JEDNOG DANA
Noć svaka koja je mirna i tiha,
izmami od mene mnogo više od stiha.
Izmami uzdah koji po vasioni luta,
za devom što u danu, sretnem više puta.
Njen pogled nikad me ne mimoiđe,
a zablista jako, kada u blizinu priđe.
Tada kao dijamant, iskru plavu baca,
pa me ta iskra, lako pomeri kao neznanca.
Da li je to dijamant ili samo oko plavo,
znao bi kad bi’ se u tom zraku više zadržav’o.
Ali zrak lako plane, pa brzo nestane,
a u grudima oganj, kao da zaostane.
Tada znam da u životu nije sve med i mleko,
a o tom stanju, niko nikad istinu nije rek’o.
Zašto li se uhvatih za tu iskru plavu,
pa sada o tome još lupam glavu?
Nikako ta iskra iz oka da izađe,
ooo, pa gde baš mene, ona da nađe?
Za dijamant svi kažu da jeste vredan,
a ja osećam, zbog njega sve više sam žedan.
Nije to žeđ koja može lako da se gasi,
već je to plamen koji čine topli talasi.
Na tim talasima, sve do noći plovim,
a u noći među zvezdama odgovor lovim.
No u svakoj noći, ove zvezde odgovor kriju,
kao da misle, da među njima tražim simpatiju.
Tako i ove noći, dok me Selena sa neba gleda,
svaka misao glavu žiga i mira mi neda.
Misli mi lutaju na one sjajne kose plave,
što joj ramena vitka, pokrivaju sa njene glave.
Kao slapovi u dolinu, oni se naniže spuštaju,
i glasno žubore u misli, koje me ne opuštaju.
Glasan je to žubor, gde se dodiruju njene haljine,
ne znam kako, ali njega čujem sa bilo koje daljine.
Tako jedna vitka deva plave kose,
uzrokuje da me svi plimni talasi nose.
Dok u oku ona iskru dijamanta čuva,
sa njome na tihoj vatri da me kuva.
Svo to čekanje razvilo je slutnju dugu,
umesto sreće ona pretvara se u tugu.
Zato ceo život, kao da se živi za jedan dan,
onda kada trenutak sreće postane poseban.
Sve to vredi za jedan tren, kada te zlatne vlasi,
zamrsiće se tamo, gde su moji topli plimni talasi.
Jednog dana sretnog, taj mali dijamant vredan,
postaće moj pitki izvor, da više ne budem žedan.
PESNICI Od drevnog iskona, pa sve do kraja sveta, osetljiva je duša, što šeta između planeta. Od crne tame, pa iznad svetlosti duge, ona svuda zalazi, gde sve mane, porok gadni, ali čast i vrline pronalazi. Tu za kukavice mnoge, ova duša pohvale nema, dok za sve junake, uvek lovorov venac sprema. Ko god na … Настави са читањем “PESNICI”
PESNICI
Od drevnog iskona, pa sve do kraja sveta, osetljiva je duša, što šeta između planeta. Od crne tame, pa iznad svetlosti duge, ona svuda zalazi, gde sve mane, porok gadni, ali čast i vrline pronalazi. Tu za kukavice mnoge, ova duša pohvale nema, dok za sve junake, uvek lovorov venac sprema. Ko god na čast pogazi, to uvek mora da smeta, svakoj onoj duši, od koje se izgradi poeta.
Pesnik, to je onaj san, koji se ostvari na javi, pa za svakog od iluzije, on može stvarnost da napravi. I uvek kad’ je čuveno bilo delo svakog junaka, bez pesnika, uzalud je njemu pogibija svaka. Samo kada pesnik, junaku veliki podvig opeva, u zagrljaju večnosti, hrabri ratnik može mirno da sneva.
Nekad, dok svoju dragu, gleda kako mirno spava, taj tren pesnik, zauvek će da sačuva od zaborava. Duh pesnika, stihom će opisati tu lepotu snenu, da ostane tako, njen trajni spomen u vremenu.
Pesnik, to jeste živo i stalno nadahnuto biće, koje najmanje je vezano za svoje kosti i mišiće. Svaka nesputana misao, čvrste mu je građe, to je uvek temelj, iz kojeg gorostas izađe.
Pesnik, jeste nesputani duh živi, koji kroz vasionu celu, može slobodno da plovi. Tu je njemu svaka misao, čvrsta kao stena, od koje mogu da se izgrade, samo realni snovi. I kao što na svakoj steni, ostaju tragovi večni, takvi su oni stihovi, kazani da svima budu tečni.
A ti čoveče, prah si bio, u prah ćeš se i vratiti, dok pesnika vetar vremena, nikad ne može satrti. Časni pesnik jedan, kao gomila junaka jeste vredan, jer svaki rob u njegovom stihu, neće uvek ostati bedan. Svim pesnicima, slobodna misao nikad ne ostaje pusta, niti umire kada progovore, za gomilu zapušenih usta.
Pesnici, to nisu samo male i slabe duše snene, jer njihove misli, mogu i u večnosti da se okamene. Te jake misli ostaju urezane kao u kamenu, da trajno budu zapisane u neprolaznom vremenu. Zato Pesnici i onda kada nas ne bude bilo više, mnogi će slediti trag, koji nikad neće da se izbriše.
СВЕТЛО Свако срце има оно чему тежи, то је место где њему душа лежи. Чисто срце рођено је у једном телу, да са њиме проживи вечност целу. А без срца, нико не може ка њој поћи, јер без њега, живот ће им улудo проћи. Али има једно добро срце на свету, где многи подло раде, … Настави са читањем “СВЕТЛО”
СВЕТЛО
Свако срце има оно чему тежи, то је место где њему душа лежи. Чисто срце рођено је у једном телу, да са њиме проживи вечност целу. А без срца, нико не може ка њој поћи, јер без њега, живот ће им улудo проћи.
Али има једно добро срце на свету, где многи подло раде, њему на штету. Покушавају од дана да направе ноћ, јер за себе мисле да имају велику моћ. Труде се болно срце из тела да изваде, опијени својом моћи, не знају шта раде.
У њима се тиме храни, она црна душа, код тако опијених, нико памет не слуша? Са таквом душом они светло дана не виде, па зато раде, оно због чега се и не стиде. Не маре што са њима светла нигде нема, већ тамо где они дођу, ту је туга голема.
Њима је светло утонуло у дубинама мрака, где мисле да се не виде грозна дела свака. Зато желе да (нам) исчупају срце из груди, јер тако раде сви они који нису ни били људи. За јаки ореол светла у том срцу они не маре, па тако многе терају да тешко крваре.
Но светло не може дуго остајати у тами, нити у њој може, са сталним болом, душа да чами. Увек када за слободом, свако срце јако уздише, са болним уздасима, оно се ка небу пење све више. Ту ће сигурно једном, вечно светло оно да угледа, као и душа, која ни у агонији, неће злу да се преда.
KOLIJEVKA Kao što svako sunce mora biti zvezda, tako i svaka ptica polijeće iz svoga gnezda. A čovek svaki uvek pamti dovijeka, mesto gde je njemu bila rodna kolijevka. Svoje rodno mesto niko ne može da zaboravi, niti može njemu, neko zamenu da napravi. A narod koji dugo na jednom mestu život vodi, njega pamti … Настави са читањем “KOLIJEVKA”
KOLIJEVKA
Kao što svako sunce mora biti zvezda, tako i svaka ptica polijeće iz svoga gnezda. A čovek svaki uvek pamti dovijeka, mesto gde je njemu bila rodna kolijevka. Svoje rodno mesto niko ne može da zaboravi, niti može njemu, neko zamenu da napravi.
A narod koji dugo na jednom mestu život vodi, njega pamti kao kolijevku u kojoj se on rodi. Kada se živi na jednom mestu, to zna svako, uvek bi svoja dobra sticao, a nikad njih nije rastak’o. Mnoge crkve, zadužbine, kao i manastiri stari, sve su dela ruku, onih što su u narodu bili neimari. Kamen na kamenu svaki majstor vešto kleše, brojne ruke, čvrstu kolijevku, da sagrade uspeše.
Nju da rasturi više niko moći neće, ma koliko svi upinjali sile svoje najveće. A nikada to nije ni bilo delo pravog (dobrog) čoveka, da se ruši i gazi ono što se gradi da traje doveka. Samo nečovek može na tuđe, kao na svoje da dođe, pa da to prisvaja kao svoj temelj, od kojeg želi da pođe. Takvi misle da u tuđoj kolijevci mogu ljuljati svoje čedo, ali žive istine i pravde, takav se nikad ne bi nagled’o. A sve dok nogom gazi i staje tamo gde je tuđa kuća, njima svako jutro, početak je samo tamnog svanuća.
Tamno je i ono mesto na kojem svoju svetinju grade, jer tuđe sluge na danjem svetlu, ne primaju nagrade. Takvima sve podle zasluge, leže u najgoroj tami, a sa gospodarima tim silnim, ostaćete svuda sami. Kao korov na kolijevku, svi ste vi ljuto nasrnuli, kao korov ovu pitomu zemlju, u divlju ste obrnuli.
Sada po zemlji pitomoj, svuda rastu korov i najgora trava, sada u kolijevci svojoj, naše milo čedo, ne može da spava. Najuriše njih pitome, iz kolijevke negde mnogo dalje, nadaju se da će posvuda izbrisati njihovo postojanje. Ali ta kolijeka iz srca i sećanja, nikada se lako ne briše, jer ona u svima nama ostaje, večno i trajno da se zapiše. Zato svuda u svetu, uvek će da se rađaju nova pokoljenja, u kojima se nikada neće zaboraviti kolijevka voljena.
U večernjim satima pre 19 godina, 23. jula 1999, u polju pored sela Staro Gracko, nedaleko od Lipljana na Kosovu i Metohiji, zverski podmuklo ubijeno je 14 ljudi. Srbski žeteoci su sakupljali žito, ali su mučki ubijeni, a počinioci ostali nekažnjeni.
SRCE KOJE NE UMIRE
Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.
Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.
Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.
Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.
KOSOVO Kroz vekove natapale su Kosovo polje mnoge kiše, ali srpske je krvi, posvuda, bilo je još i mnogo više. Mnogi grobovi, one davne crkve i stari manastiri, svi nemo govore, da je to odavno bila Srbska zemlja, na kojoj ovaj namučeni narod, nije mogao da se smiri. Svaki novi sin sakupljao je rasute kosti … Настави са читањем “KOSOVO”
KOSOVO
Kroz vekove natapale su Kosovo polje mnoge kiše,
ali srpske je krvi, posvuda, bilo je još i mnogo više.
Mnogi grobovi, one davne crkve i stari manastiri,
svi nemo govore, da je to odavno bila Srbska zemlja,
na kojoj ovaj namučeni narod, nije mogao da se smiri.
Svaki novi sin sakupljao je rasute kosti očine,
jer nijedan od njih, tu nije mogao na miru da počine.
Na toj zemlji mnogi dadoše svoju glavu za veru,
jer ne prodadoše je oni lako, samo za večeru.
Ne dadoše da tu zemlju gazi pogan prokleti,
pa na svakom koraku, niče spomen nju da posveti.
Posvetila se ta zemlja krvlju mnogih mučenika,
pa sada i poslednji tu ako nekako ostane,
neće ustuknuti od Šejtanovih sledbenika.
I ma koliko često, da su tu zagazili mnogi osvajači,
svi misle u sili svojoj, da su od pravde i istine mnogo jači.
Ali ko jednom na svetu zemlju u otimanju stane,
njegove podle noge, zauvek se opogane.
U otimanju nikad ništa ljudsko bilo nije,
kao što ni crna duša, u podlom đavolu,
nikad neće moći, sa ničim da se sakrije.
Zato svi vi otimači jedno mora da znate,
za svaku nedužnu žrtvu, koje u pakosti umoriste,
u svakom kolenu, mnogi će da plaćaju kamate.
Srpska krv vekovima je zadojila Kosovo celo,
pa ko se usudi i hoće njega da isčupa iz Srbskoga bića,
svirepo se trudi, da učini veliko i zversko nedelo.
Krv mnogih junaka natopila je svuda Kosovo polje,
pa ko njega otima, nikad neće doživeti ništa bolje.
Svaki grumen i busen zemlje, kost nekog junaka krije,
tako da svako ko se za neki od njih dohvati,
seni davno usnulih junaka, njemu biće dželati.
Tako lopov podli neće uživati u svakom danu,
već na sebi mora imati i nositi muku neprestanu.
Svaka kost u svetoj zemlji, nije samo od jednog skeleta,
već je to velika gomila brojnih ljudi, od starca do deteta.
Svi oni za tu zemlju, višu od oblaka, krv svoju su dali,
mnogim suzama i sa mnogo više krvi je natapali.
Zato iz takve zemlje stalno su rasli pravi junaci novi,
zbog kojih otimačima, prekidali su se osvajački snovi.
Ponikli su oni na krvi svojih slavnih predaka,
nikad se nisu predavali brojnijem osvajaču,
koji nemaju junaka, sa njima slična ni jednaka.
Iz te krvave zemlje, oni su snagu stalno upijali,
pa su svi jači, od njih po prostom ponosu dobijali.
A osvajači su uvek bili bez snage u čojstvu,
jer nikada se nisu ni učili, tome svojstvu.
Još su mnogo slabiji bili su oni u junaštvu,
pa su rastopili svu svoju silu u mnoštvu.
Vekovima su takvi na ovu zemlju kidisali,
kao podli kerovi, koji su lak plen namirisali.
Velikom zalogaju stalno su se svi takvi nadali,
čak i kada su za mnogo vremena pljačkali,
ali na kraju, svi su u svoje zlo blato popadali.
Zbog toga ovu zemlju ne može niko da proda,
osim kukavice, koji je porod izdajničkog roda.
Samo takav, može biti lika moralno jako slaba,
u čijem u srcu umesto junaka, živi posrnula baba.
Takav nikad i ne sledi sjajnu moralnu zvezdu,
već je isti kao podmetnuta kukavičja jaja,
koji kada se izlegne u tuđem gnezdu,
on takav, podli izdajnik, bude i ostane do kraja!?
Ali ako li se iko na izdaju nekada nakani da učini,
nikad u miru svome, neće moći lako da počini.
Takvima grozna sramota, utrobu prokletu izjedaće,
a debeli crv podmukle sumnje, njegove trule kosti oglodaće.
Zato neka zna svako, da ko Kosovske junake podlo izneveri,
zauvek biće gladan i takav će ostati i na najobilnijoj večeri!?
KOSTI NAŠIH PREDAKA (PRECI BEZ POTOMAKA) Kosti naših predaka rasute su svuda, da noga podlih zlobnika ne gazi tuda. One nemo govore o zemlji za koju su stradali, dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali. Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali, za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali. … Настави са читањем “KOSTI NAŠIH PREDAKA”
KOSTI NAŠIH PREDAKA
(PRECI BEZ POTOMAKA)
Kosti naših predaka rasute su svuda,
da noga podlih zlobnika ne gazi tuda.
One nemo govore o zemlji za koju su stradali,
dok su se i u bolu, za bolje sutra nadali.
Pa čak i ako nešto bolje, oni nisu dočekali,
za svoje potomke to bolje, stalno su ostavljali.
No oni slabi postaše, pa je uzalud što im to ostaviše,
jer na njihovoj muci, dobar put oni ne nastaviše.
Tada niko od predaka, nije bio tako grešan,
da bi neki od naslednika ostao neutešan.
Ali dok su oni, nove kuće sagradili,
takvi potomci između sebe su se svadili.
Svako je hteo još neko parče više,
pa se stalno k’o grdne svrake svadiše.
Na tu svađu i velike orlušine lako uskočiše,
pa najbolje i najveće parče, za sebe ugrabiše.
Sada retko koji potomak može da se diči,
da na onu svoju prekaljenu starinu liči.
Nejak je postao svako i mnogo je posrnuo,
pa popustio orlušini, što je na njega nasrnuo.
Zato na svome pragu, više nijedan ne sedi,
već je najamnik svaki, kome je lakše da živi u bedi.
Ali sve rasute kosti naših predaka,
ni u grobu svome, neće zauvek da ćute,
jer kada sve one nemo progovore,
svi slabi potomci, dobijaće ukore jako ljute.
OTKUP Otkup je cena koju svako plaća, za ono što uzima, a da to više ne vraća. Otkup je zalog koji svako daje, kada neku utvrđenu vrednost priznaje. Ali otkup uvek, bio je onaj najveći, kada se život kao cena polaže, za svakoga ko je posrnuo, (pao), pa iako to nije, biće ono najdraže. Za … Настави са читањем “OTKUP”
OTKUP
Otkup je cena koju svako plaća,
za ono što uzima, a da to više ne vraća.
Otkup je zalog koji svako daje,
kada neku utvrđenu vrednost priznaje.
Ali otkup uvek, bio je onaj najveći,
kada se život kao cena polaže,
za svakoga ko je posrnuo, (pao),
pa iako to nije, biće ono najdraže.
Za otkup takav, ljubav velika treba,
ona koja nikad nije bila sa zemlje,
već takva uvek dolazi sa Neba.
Otkup takav daje, Otac za decu svoju,
što Sina posla, da njih što više okupi na broju.
Do tada, jedino je krv, mogla greh sprati,
da se grešnik sa svog zlog puta vrati.
Samo krv jednog nevinog živog stvora,
bila je cena, svakom ko nije imao drugog izbora.
Nevin život kao velika cena, uvek je bio položen,
kao otkup pokajniku, koji je na svoj greh bio zgrožen.
No onda kada se i oni takvi, za kratko pokaju,
često se vrate, na onaj stari put koji (jedino) dobro poznaju.
Zato je nevinih žrtava, stalno bivalo sve više,
ali greh pokajnika, nije mogao trajno da se obriše.
Ipak samo u jednom danu, što posta najvredniji,
u celoj istoriji, jako posrnulog ljudskog roda,
desio se najveći otkup, za koji ni onaj najbedniji,
nije morao ništa, od svoje bede da proda.
Tada je Otac poslao najmilije jagnje svoje,
među mnoge mrske (i podle) grešnike na klanje…
Krv svoju moralo je ono da položi za sve posrnule,
kako one velike tako i one najmanje.
Ovo jagnje, nevino je bilo i bez najmanje mane,
samo mrski greh, jednom za stalno da prestane.
Krv njegova bila je otkup, za sve iskrene pokajnike,
neprolazna cena, za mnoge izgubljene očajnike.
Kao zveri posrnuli ljudi, nevinog su u besu rastrgli,
na krst među one najgore, njega za primer su podigli.
Ali kao od obilne kiše u trenu njegove smrti,
od tada bio je opran, svaki ljuti i bolni greh,
onog pokajnika, koji se na časni put vrati.
A jagnje nevino, kao Sin jedinorođeni,
pokaza svetu koliko su na Nebu, svi ljudi voljeni.
Sin je pobedio smrt, bez iskaljenog besa na krvniku,
zato je Otac i poslao Sina, na to žrtveno klanje,
da bi pokazao jedini pravi put očajnom pokajniku,
onom koji odbaci put grešnika i odabere Nebesko zvanje.
BOGOJAVLJENJE Krstio je mnoge vodom u Jordanu, gde je dolazio veliki narod u svakom danu. Svi oni nadali su se carstvu nebeskom, iako su ti ljudi, bili sa manjom ili većom greškom. Mnogi su želeli, od svojih grehova da se spasu, pa su došli po nauk (i savet), tom proroku na glasu. Iako je bio … Настави са читањем “BOGOJAVLJENJE”
BOGOJAVLJENJE
Krstio je mnoge vodom u Jordanu,
gde je dolazio veliki narod u svakom danu.
Svi oni nadali su se carstvu nebeskom,
iako su ti ljudi, bili sa manjom ili većom greškom.
Mnogi su želeli, od svojih grehova da se spasu,
pa su došli po nauk (i savet), tom proroku na glasu.
Iako je bio odeven u odeći od grube kože,
video je narod, da ga samo on izbaviti može.
A jednog dana, prorok među narodom vide čoveka,
kome misija još ne započe, ali trajaće doveka.
Bio je to jedini čovek, tada bez ikakve mane,
a došao je pred proroka Jovana da stane.
Jovan o svojoj maloj veličini, morao je da zausti,
ali svoje mesto u svetoj reci, nije mogao da napusti.
Veći od njega, pred njime stade, pa sagnu glavu,
tako skromno da nije isticao, ni sebe, ni svoju slavu.
Krstio se On tada Jordanskom vodom,
a glas silni, oglasio se pod nebeskim svodom.
Za sina svoga, glas je tada svedočio
i poslao je goluba, da bi svima to predočio.
Bio je to dan, kada se jedan Bog, objavio u tri lica
i pokazao tako, da postoji put do nebeskih stepenica.
Tada za čoveka nastade, sa Bogom sastavljanje,
na ovaj dan, koji verni nazvaše bogojavljanje.
