Ja i prijatelji naručujemo
još jednu partiju smijeha.
Nosi sve od mene, osim votke,
po običaju zagrmi Crni
s disonancom gitare
s čijim strunama netko u uglu
ponavlja uzdahe o rastanku.
Duplu bisku, zna se, poput balona
ispušta Beli, a Lisac potvrdi
svoje nepoljuljano pravilo. Viski,
uvijek. Kapi me njegove
decenijama hrane.
Ni Kiko Farmaceut se ne dvoumi –
daj duplu herilku!
Strunama gitare u zadimljenom uglu
jecaju neki nedoživljeni dani
pa potiho i skriveno
otvaramo rane, otvaramo srca
prema beskonačnostima,
ali smo još smijeha žedni:
Daj izdanak konkretnog korjenja,
daj, brate, meni naoštrenom
kandžama zime
meni staloženom
od sonorne pjesme zla.
Meni gnjevnom dosta je maraskina,
toči light lozu od najmlađe,
od najkrhkije i NAJNJEŽNIJE loze
meni NAJČVRŠĆEM
od svih hodajućih… da se
suprotnosti privuku.
Daj, noć je, neka se Život pritaji,
neka otupi bodlje,
neka partija smijeha
preplavi oči.
Dan je pred nama
kao vrč u koji ćemo
isplakati večer.
